ИЗЛОЖБА И ТРИБИНА ПОВОДОМ 29. МЕЂУНАРОДНОГ СИМПОЗИЈУМА “УМЕТНОСТ И ПАПИР”
Поводом 29. Међународног симпозијума “Уметност и папир”, у среду, 20. јула, отворена је изложба у Ликовном салону Дома културе, а потом је у малој сали ове установе одржана трибина на тему “Крик за планету”
УМЕТНОСТ И ПАПИР
– Ова манифестација има заиста дугу традицију и значајна је, између осталог, и због тога, што представља успостављање дијалога са привредом и институцијама културе, екологије и уметности. У времену када је екологија и уопште заштита човекове средине постала једно од најважнијих питања, рециклирани материјал често постаје уметнички материјал. Један од светлих примера тога је ова манифестација и радови који су за све ове године настајали, а ова изложба је мали део тога – рекла је Весна Петровић, уредница Ликовног програма Дома културе, на отварању изложбе.
Организатор Међународног симпозијума “Уметност и папир” је Центар за визуелна истраживања и развој визуелне културе “Круг” из Чачка, руководилац је Божидар Плазинић, док је Дом културе пружао подршку овом пројекту, а од пре неколико година је и званично постао суорганизатор. У досадашњем раду Симпозијума учествовала су 324 уметника из 23 земље, организоване су 34 изложбе и 28 трибина, навела је Петровић, подсећајући да је пројекат “Уметност и папир” представљен 2006. године на Међународном конгресу културе у Греноблу и Паризу, под насловом “Нове културне иницијативе на Балкану”.
На овогодишњој изложби представљена су 44 рада од 21 аутора из Канаде, Аустрије, Бугарске, Румуније, Босне и Херцеговине, Хрватске, Словеније и Србије.
– Концепт изложбе је уобичајен, пошто се ми бавимо рециклажним материјалом, као уметничким. Подржавамо концепт да се уметност и екологија негде сусрећу, да се рециклажно појављује, као уметнички материјал, да појам отпада треба да буде избрисан, јер отпад постоји због некреативног понашања према загађивачу природе. Све што загађује природу може бити употребљено за неки нови производ. Ми показујемо на креативан начин, једним малим гестом како се може приступити папирном отпаду, не као загађивачу, него као материјалу за настанак неког уметничког дела – нагласио је Божидар Плазинић, руководилац Центра за визуелна истраживања и развој визуелне културе “Круг”, напомињући да ће изложба ове године бити и део Бијенала хартије у Крагујевцу.
“ДЕРЕМ СЕ У ПУСТИЊИ, МОЖДА НЕБО ЧУЈЕ”
У оквиру 29. Међународног симпозијума “Уметност и папир“, Културно-образовни програм Дома културе, у сарадњи са Центром за визуелна истраживања и развој визуелне културе “Круг”, организовао је трибину на тему “Крик за планету”. Гост трибине био је Божидар Мандић, књижевник, ликовни уметник и драматург, који је оснивач и домаћин “Породице бистрих потока”.
– “Крик за планету” је смисао мог живота и ових 45 година, колико живим у шуми, јако се борим за природу, уметност, појединца. То је нека врста мог уметничког рада и пројекта, јер “Породица бистрих потока” траје већ 45 година. То је жива скулптура модерне уметности. Мислим да су у овом тренутку дечији свет и природни свет најугроженији и да уметност треба да одигра ту улогу урлика, крика, јер у Библији пише: “Дерем се у пустињи, можда небо чује”. То је једна стара мудрост. У том смислу ја живим као појединац, у великој мери радим са материјалима из природе, то су кравља балега, дрво, камен и хоћу тим материјалима да докажем да је природа веома важна, да она уме да говори и да је она у ствари често аутор једног живог објекта, у коме ја спајам камен, дрво, чак ни не обликујем. Али, у сваком случају, филозофија и уметност коју ја живим јесте тај континуитет да чувам потоке, да чувам траве, да све представе играм тако што су посвећене шумама и тим бићима која невероватно недостају, а човек их је занемарио, препустио, девастирао. Зато је уметник данас онај који криче и треба да буде ангажован, да пронађе нове проблеме и да их кроз лепоту бар мало спаси, допринесе и да нове предлоге како изаћи из овог цивилизацијског лавиринта, који постаје све дубљи и дубљи – наглашава Божидар Мандић.
ЧОВЕК СЕ ИЗГУБИО, ДРУШТВО ЈЕ ЗАЛУТАЛО
Живећи деценијама у шуми, установио је да је данас још већа девастација и да је цивилазција постала један аутобус који јури низ провалију, а људи се отимају око седишта:
– Значи, један велики апсурд. Јако је тешко изаћи… Ето, ратови, уништења, болести и зато мислим да данас уметник не сме никако да буде клијент корпорација, него треба да буде аутор, ангажовани уочавалац који види и транспонује то у своја уметничка дела.
У Мандићевим текстовима, изложбама, предствама најважнија је ангажована мисао човека, који живи у изолованој просветљености и који у највећој мери учи од тих невиних бића:
– То су трава, мрави, лептири, јер они много више знају о опстанку, него човек. Очито да се човек изгубио, да је друштво залутало и да данас требају нови, невини погледи. То имају деца, то има шума, то има уметник данас. Зато ја јако заговарам да ће лепота стварно спасити свет, како је говорио Достојевски и да уметник не сме да напусти ту идеју да лепотом спаси човечанство и једну тековину, баштину коју нисмо ми створили. Данас се доста спекулише – ићи ћемо на другу планету. Али, ово је наш дом и ово је дом у коме уметници треба да урличу, да се деру, да говоре критички о свету, који је залутао у помашињење, у технологију, у адолесцентну науку, а заборавио да постоји душа, хуманум, радост, лепота.
ДУША ЈЕ НАЈВЕЋА ТАЈНА КОСМОСА
Такође, Мандић често говори о запуштености душе, јер је човек изгубио емпатију, саосећање:
– Мислим да је душа највећа тајна космоса, то је говорио Јунг. Ја то исто лично осећам, и као човек, и као уметник, и сав сам њој посвећен. Значи, све што радим, радим из душе. Наравно, да је она данас запуштена, наравно да су психотерапија и психоанализа најразвијеније медицинске гране, зато што је управо човек запоставио емоције, емпатију, интуицију, оне елементе који су творили да човек остане човечан. У том смислу моја уметност у великој мери говори о томе да вратимо човечност, да вратимо аутору ингеренције, да машина, дизајн, екран нису они који стварају уметност, него душа. Ја се надам, како то каже Шпенглер у књизи “Пропаст Запада”, да ће после ове меркантилистичке цивилизације доћи доба душе, у коме ћемо се играти, у коме ћемо стварати, неће бити интереса, профита, него ће владати тај дух децијархата, значи, детета које ће бити безазлено, које неће правити ратове. Ако се то не оствари, јер ја нисам футуриста, нисам ни пророк, ја сам то учинио ових 45 година и зато је “Породица бистрих потока” парадигма.
Према речима нашег саговорника, тренд повезаности екологије, авангардне уметности, сада постаје готово помодан у целом свету, а ми смо пионири тога:
– Драго ми је да то пионирство иде одавде, са планине Рудник, из једног места Шумадије, из Србије и да немамо никакву инфериорност у односу на светске трендове, јер имамо често рефлексе и брже од њих и не треба да копирамо оно што само долази споља, него управо из душе, из нас, јер сваки човек је мали космос.
Нела Радичевић
“ПОРОДИЦА БИСТРИХ ПОТОКА”
– Божидар Мандић је пре 45 година одлучио да напусти Нови Сад и започне живот у природи, у селу Брезовица, на планини Рудник, недалеко од Горњег Милановца, у Србији. Са супругом и дететом и неколико истомишљеника у тој оази нетакнуте природе, коју окружују три потока, основао је “Породицу бистрих потока”, еколошко-уметнички комунитарни центар, који је и данас место окупљања људи који воле природу, културу и – људе. Божидар Мандић је данас још уверенији да је одласком у шуму направио прави потез у жељи да направи бољи свет, правећи бољег себе у природи и с природом и делећи то искуство с другима. “Породицу бистрих потока“ до сада је посетило више од 45.000 људи, а немали број гостију с разних страна света остајао је и више година у овом, како каже Мандић, живилишту у којем се негују елементи душе и људскости. У “Породици бистрих потока“ деца су узор слободе, али и Бошкова инспирација, који је, поред више од 20 написаних књига и 17 самосталних изложби, те тридесетак позоришних представа које су игране у Народном позоришту, Атељеу 212, Београдском драмском позоришту, Српском народном позоришту, Дому омладине… као и по улицама, написао и око 1.800 радијских емисија за децу на Радио Београду. Организовао је и “Летње припадање Породици бистрих потока”, коју је похађало по десеторо деце на седам дана, а где су предмети били: ваљање по трави, пењање на дрво, упадање с ципелама у воду, тестерисање, светска поезија… – подсетила је Верица Ковачевић, уредница Културно-образовног програма Дома културе, на почетку предавања “Крик за планету”.
