ПУСТОЛОВИНЕ “КРЕАТИВНЕ ЈАЗБИНЕ” И ИВАНЕ КНЕЖЕВИЋ
“Креативна јазбина”, односно, оснивач овог удружења, дипломирани дизајнер и ликовни педагог Ивана Кнежевић и три члана ове занимљиве дружине, Анка Петровић, Марта Месаровић и Луција Јечменић, од 8. до 14. августа, по други пут ове године, боравили су у Врању. Са 14. Интернационалне дечије радионице анимираног филма, коју организује ШАФ (Школа анимираног филма) са традицијом дугом 35 година, вратили су се, не само са дивним искуством, већ и са дипломом за учествовање. Али, “Златни пуж” је био само повод за причу о “Креативној јазбини” и сликаркином раду са децом, који описује као “велику забавну пустоловину”.
ФАНТАСТИЧНО ИСКУСТВО
– У мају смо први пут били у Врању, као учесници Дечије ликовне радионице у склопу Народног универзитета, са традицијом од 25 година. Тада смо упознали људе који раде у Школи анимираног филма и који су нас, на обострано задовољство, позвали на 14. Интернационалну дечију радионицу анимираног филма. Искуство је фантастично. Деца су имала прилику да седам дана проведу са људима из других меридијана, другачијих култура. Вратила сам се поносна, зато што је сво троје деце било полиглотски настројено. То су деца која су вредна, радна, говоре стране језике, слободна, јако добри цртачи. Иначе, гости радионице су били из најразличитијих сфера, студенти уметности из Италије, Индије… Али, нико није био баш сликар, тако да су моје девојке сјајно радиле задатке, све филмове су завршавале међу првима. Понела сам много дивних емоција и наде да ћу наставити сарадњу са ШАФ-ом и већ планирам да у склопу “Креативне јазбине”, следеће године, оснујем Дечију школу анимираног филма. Имамо логистичку подршку Врањанаца и аниматора из Београда. А и мој брат Иван Стојковић је аниматор, факултетског знања – започиње причу Ивана Кнежевић о недавном дивном искуству, али истовремено и о “Креативној јазбини”, која је званично основана пред крај 2019. године.
ФУЗИЈА ЕНЕРГИЈА И ИДЕЈА
Наша саговорница је и раније, више од деценије организовала радионице, а време, односно, њено искуство је показало да је у томе добра и да жели да уметност, уопште, буде њена професија. Удружење се примарно бави креативношћу, не само деце, већ и одраслих, али и едукацијом, нашим матерњим језиком и екологијом.
– Желим да освестим децу колико је битно да воде рачуна о својој животној средини. У нашем атељеу је пуно ствари које би неко бацио, у којима не види креативну сврху, пуно је старих сијалица, отварача за флаше, целофана, стреч фолије…, и нама је све то потребно. Давно је Индијанац рекао: “Не наслеђујемо земљу од својих предака, већ позајмљујемо од својих потомака” – подсећа Кнежевић.
Ипак, њена примарна жеља је да се бави ликовним радионицама и да ради са децом. Како каже, евидентно је да живимо у друштву пуном проблема, а најбоља инвестиција у будућност је управо рад са малом децом, односно, научити их шта је добро, како би сутра постали добри људи, са правим вредностима, испуњени љубављу, поштовањем, широким погледом на свет:
– Такође, јако је важно да се деца мало дислоцирају од рачунара и телефона. Битно је да науче да експериментишу, да се упознају са најразличитијим материјалима и техникама рада. Али, радионице нису намењене само за талентоване полазнике, већ за све који воле и уживају у уметности. Наравно, осим деце, овде се окупљају и људи свих узраста, вероватно и због веселе атмосфере…
Ивана иза себе има и десетине мурала, од којих се неки налазе у екстеријерима, а поједини красе јавне просторе. Последњих десет година је радила и у неколико основних школа и сарађивала са колегама из свих области.
– Где год сам радила, као наставник на замени, трудила сам се да оставим део своје креативности. У Трепчи постоји учионица српског језика, у којој је цео зид осликан српском девојком са наставним средствима, у школи “Танаско Рајић”, сунчевим системом, осликан је зид учионице географије… Максимално се трудим да приволим децу да предмете повежу у ликовност. Често организујем и радионице на терену, прошле године смо били на Каблару, а пре неколико месеци у Природњачком музеју у Овчар Бањи. Уживали су у вожњи катамараном, посети манастиру, одушевило их је све што су видели, али највеће задовољство изазвао је повратак возом. Од 24 малишана, узраста од пет до 12 година, њих 75 одсто никада није путовало возом. Еклектично, радо спајам све науке, и природне и друштвене, и покушавам да кроз ликовност проширим видике и знања деце – са пуно ентузијазма прича Ивана.
Наглашава да је захвална Богу што је изабрала занимање у коме ужива. Сва њена позитивна енергија, све њене слике, све што се око ње дешава само је, каже, продукт добре енергије и рада са децом:
– Они су моја друга породица. Драго ми је што радим оно што волим и што могу да од тога живим. Успела сам да у сфери мог интересовања и задовољства гравитирам и направим добру причу – искрено, без лажне скромности прича наша саговорница, која ће током ове године своје радове излагати у Београду и у Малим Козацима, у Војводини.
ИГРА СВЕТЛОСТИ И ТЕКСТУРА
Наравно, Ивана активно ствара и излаже, до сада је имала 15 самосталних и више од 30 групних изложби. Такође, активно учествује на домаћим и међународним ликовним колонијама. Сфере њеног интересовања су веома широке, од класичног сликарства, до модерног стваралаштва. Ради на платну, стаклу, медијапану, користи материјале, као што су жица, метал, клирит, стиропор, дрво и камен, а димензије њених радова су од минијатура, до великих формата.
– Мој рад је заснован на игри светлости и текстура. Волим боју, то је моја унутрашња прича, врло несвесно, прскајући постављам основу, што ме само води у неком правцу. Последња изложба у Чачку, у Народном музеју, имала је и портрете, фигурације. Али, суштински, оно што радим је више апстрактне форме, различитих текстура. Тренутно радим “Велики жути триптих”. Када сликам размишљам да ли би неко ту слику ставио на свој зид. То је врло битно. Људи размењују енергије разговором, али и те како се енергије размењују и бојом и немуштим стварима око нас. Ако смо већ у неком стању свести, или несвести, онда слика може један дан да учини лепшим. Ако моја може, ја сам на правом путу. Моја енергија, моја душа, моје жеље, надања, страхови, све то је у ствари сакупљено у моје слике. Наравно, има и тамних пејзажа, који су из мог јако тешког периода, у то време сам била врло несрећна, нисам имала свој посао, тражила сам се, била сам незадовољна, тужна, сама, али и на њима се виде свелте ствари, баш зато што сам ја непоправљив позитивац – са осмехом прича Ивана, која своју енергију преноси и на друге људе.
Наша саговорница верује да ће свет бити лепши ако се окружимо сликама и благим лицима, ако будемо једни другима пријатељи, јер је довољно проблема, ратова, немаштине…:
– Генерације су осуђене да буду у оскудици, страху, несигурности. Глобална ситуација је узнемирујућа. Хајде да је мало ублажимо, да је улепшамо, да живот испунимо веселим, шареним бојама.
Баш такав је и њен атеље у коме ствара, “игра се са децом” и враћа веру и наду старијим полазницима. Одише шаренилом боја и ведрином, бајковито и надасве креативно окружење.
– Сада се са децом бавим словенском митологијом, ту си и грчки богови… Трудим се да им живот учиним мало бајковитим, а да их, опет, повремено враћам у реалност. Волим да читам и то по три, четири књиге у исто време. Желим да и децу научим да писану реч ништа не може да замени. Нажалост, због телефона, порука, интернета, комуникација није на завидном нивоу, као ни знање граматике. Књига шири спектар израза, речи и поимања ствари, баш зато волим да читам различиту литературу истовремено и да себе бацам у различите жанрове. То ми помаже да моја аналитика увек буде оштра. Желим да их научим да буду аналитични, али и да стекну поверење, које се добија само искреношћу. Верујем да сви, а не само деца, треба да се окружимо лепим стварима, да чинимо добра дела, а онда и звезде намештају да свет буде много лепши – наглашава ликовни педагог Ивана Кнежевић.
Нела Радичевић
Фото: Н. Р. и Архива саговорнице
