(„Уметничко дело је врисак слободе.ˮ Кристофер Лаш)
Дечија душа је најчистија и у њој се, као у бистрој води, огледа свет који нас окружује, а имитацију тог света пружа нам драмска уметност, увек храбра и одважна да понесе сваку маску на свом лицу. Млади Чачанин Душан Костић у раној доби пожелео је да постане део овог света илузија, кроз који се проговара о стварности, како би се она мењала или макар сагледала пробуђеним очима.
Душан је сада ученик другог разреда Прехрамбено-угоститељске школе на смеру кулинарски техничар, а до сада је имао прилике да игра у три позоришне представе на сцени Културног центра у Чачку, у Омладинском позоришту „Морава театарˮ, као и у два телевизијска пројекта.
У сусрет премијери филма „Олујаˮ која ће се одиграти 17. јануара, разговарали смо са Душаном о његовој улози у поменутом остварењу, о помешаним осећањима која буди рад са знаменитим глумцима, али на теми која никога не оставља равнодушним, као и о процесу преображавања из самог себе у тражени лик.
Како је дошло до тога да си за хоби изабрао баш глуму и ко је први препознао твој таленат?
‒ Играјући у једном интерактивном филму, изразио сам жељу да се бавим глумом и потом сам 2015. године дошао на аудицију за пријем нових чланова у Глумачку радионицу Дома културе у Чачку. У своју групу примио ме је глумац Владимир Јоцовић који је први опазио мој таленат и дао ми прилику да играм у пројектима које је режирао. Најпре су то били јавни часови у којима смо учили оно што се зове „основа глумеˮ како бисмо стекли знање да изградимо свој глумачки израз и овладамо сценом. Ушавши на тај начин у царство богиње Талије, чини ми се да сам се заувек инфицирао мирисом позоришних дасака и атмосфером која тамо влада. Мислим да се тада моја жеља за бављењем глумом прометнула у прави и истински хоби.
Члан си драмског студија Омладинског позоришта „Морава театарˮ. Како би описао рад у театру и која позоришна улога ти је најдража?
‒ Након Владовог одласка из Дома културе, цела наша група је са њим прешла у театар који је основао. Наша матична сцена је „Дуле Милосављевић Желеˮ. Поред темељног рада са нашим ментором и процеса глумачких сазнања кроз јавне часове, али и позоришне представе које смо урадили на сцени „Морава театраˮ, ми се и приватно дружимо у нашем позоришном клубу и поред глуме учимо и друге ствари које су важне за наше битисање. Увек ћу памтити лепе анегдоте и дружење са својим пријатељима из театра са којима сам, поред рада у позоришним представама, ишао и на неколико фестивала са којих смо се враћали окићени наградама.
Што се тиче улога, глумац мора сваку да воли јер је свака посебна на свој начин. Тренутно градим улогу Танасија Димитријевића у представи „Ожалошћена породицаˮ по тексту Бранислава Нушића. Премијера те представе десиће се крајем марта, па ће публика дати свој суд о креирању ликова које смо у процесу рада са нашим ментором изградили.
Ускоро нас очекује премијера филма „Олујаˮ у коме такође учествујеш. Коју улогу тумачиш у филму и како би описао искуства током рада на овом пројекту?
‒ На предлог нашег ментора, нас неколико отишло је у Београд на кастинг за пар улога у филму и серији „Олујаˮ. Након два круга кастинга, додељена ми је улога Ђуре, најбољег Петровог друга, са којим се заједно нашао у колони те тужне ʼ95. Лик кога тумачим је јако радознао, али и импулсиван дечак за своје године, коме је пасија играње са пиротехничким средствима. У процесу рада је било јако занимљиво креирати овај лик јер је дијаметрално супротан од мене. Уз помоћ редитеља Милоша Радуновића успео сам да пронађем средства којим ћемо лик градити и обогатити карактером који треба да поседује. Филм сам снимао у неколико етапа током лета 2021. и пролећа 2022. године. Атмосфера је за мене била једно ново искуство јер је ово моја дебитантска улога на филму. Иза камера смо се дружили, али и покушали да научимо пуно тога од старијих глумаца који су нас увек упућивали и саветовали како треба да се понашамо пред камерама, али и иза њих.
Која сцена током снимања „Олујеˮ ти се посебно урезала као болна? Јеси ли био упознат са овим историјским догађајем и пре снимања филма?
‒ Филм обилује са јако пуно потресних сцена. И мој лик се обрео у неколико њих. Сама слика те колоне је била језива чак и на филму. Растанак од својих вековних огњишта, плач мајки које дозивају своју децу, одлазак очева и браће у рат за који се чини да је био неизбежан, али за многе и пут без повратка. Да, био сам упознат са овим догађајем, али не у мери као касније у процесу припреме за рад на овом пројекту.
Како мислиш да ће реаговати публика у биоскопским салама када буде гледала овај филм?
‒ У некима ће пробудити страх, у некоме лоша осећања, некоме ће евоцирати сећања на туробан догађај по српски народ те несрећне ʼ95. године, али ће за већину гледалаца бити јако болан и емотиван.
Има ли неких нових пројеката у плану за ову годину и да ли би волео да студираш глуму или да она буде само хоби у будућности?
‒ Крајем марта очекује нас премијера „Ожалошћене породицеˮ на сцени „Морава театраˮ. Поред биоскопске премијере филма „Олујаˮ, радујем се и приказивању нове сезоне серије „Ургентни центарˮ у којој сам такође остварио једну епизодну улогу.
За сада је глума и даље хоби. Кроз њу сам успео да научим да искажем своју емоцију, развијем таленат и проширим своје видике. Волим смер који учим и за сада мислим да ће он засигурно бити мој животни позив, али се никада не зна шта живот са собом носи, те ће можда и глума постати, поред садашњег хобија, и будући пут којим ћу корачати.
Душан корача сигурним корацима стазом којом су ходили многи знаменити уметници пре њега, застајући с времена на време како би дао свој глас и своје гестове неком измаштаном двојнику – Танасију, Ђури или неком трећем, а сваки од тих ликова има и своје заборављене двојнике у стварности. Због тога су глумци ту, да их оживе, дају им глас, бистар поглед и простор у грудима за проживљене патње, а за све нас који смо прошли кроз истинску „Олујуˮ, они су браћа и сестре са биоскопског платна који разумеју и записују истину у вечности.
Марија Миљуш
