U čuvenom „Zaveštanju Stefana Nemanje“, veliki župan postavlja pitanje: “Šta je narod izgubi li jezik, zemlju, dušu?“Kroz jedan dijalog i zajedničko razmišljanje koje su Čačani vodili sa istoričarem Dejanom Ristićem, a u malom dvorištu Gimnazije u Čačku, došli smo do nekih novih saznanja i otkrića. Tema je bila „Kulturno nasleđe i identitet“, a ovo zaista izvanredno veče je realizovalo Udruženje „Irmos“.
Šta je to kulturno nasleđe, da li je ono povezano sa identitetom, koja je veza između njih, da li je identitet promenljiva kategorija, da li i koliko mi sami čuvamo svoje kulturno nasleđe i identitet, samo su neka od pitanja o kojima se razgovaralo.
„Jedan od najveličanstvenijh događaja gde je srpski narod uspeo da na jedan miran, dostojanstven i radostan način, protestujući u litijama, sačuva svoje pravo na identitet su zbivanja u Crnoj Gori tokom 2019. i 2020. godine“, rečenica je kojom je gospodin Ristić započeo razgovor.
„A sve je počelo pre više od deset godina gde smo se svi smejali crnogorskom novom pismu, umesto da se zabrinemo. Nakon pisma, Crna Gora je polako napustila ćirilicu i formirala crnogoski jezik, a potom osnovala i Fakultet za crnogorski jezik i književnost. S obzirom da otpora nije bilo, otišlo se korak dalje, kada je došlo do zvaničnog državnog napada na SPC od strane nepriznate grupe građana koja je sebe nazvala Crnogorskom pravoslavnom crkvom. Zahvaljujući mitropolitu Amfilohiju, episkopima, sveštenicima, intelektualcima i narodu, taj proces je zaustavljen, ali su ostale posledice“, dodao je Dejan Ristić.
U razgovoru sa poznatim istoričarem, osvrt je bio i na dešavanja koja su se odigrala i u severnoj Makedoniji, ratu koji se vodio za jugoslovensko nalseđe od 1991.godine i koji je kulminirao bombardovanjem, kao i na još uvek aktuelne događaje na našem Kosovu i Metohiji.
Zaključak je da rat za kulturno nasleđe ne počinje opaljenim pučšanim zrnom. To se događa kada je diplomatija poražena, a poraz diplomatije je dugotrajan proces. Hoćemo li sve posmatrati sa distance ili učestvovati u zaštiti svog kulturnog nasleđa, a samim tim i identiteta, zavisi isključivo od nas. Ukoliko mi ne stanemo u njihovu odbranu, niko drugi to neće uraditi. A kulturno nasleđe koje se jednom uništi, ne može se naslediti i izgubljeno je zauvek.
Srbija je zemlja sa izuzetno bogatim kulturnim nasleđem, a tu ubrajamo i materijano i nematerijalno bogatstvo koje je od izuzetnog značaja, kao što su vredne građevine, spomenici kulture, prostorno istorijske celine, vredni rukopisi, običaji, verovanja.
Između kulturnog nasleđa i identiteta postoji korelacija koja je nama, Srbima, stalno izmicala. Ono što je identitetsko u kulturnom nasleđu je naša istorija, jezičko, stvaralačko, versko nasleđe, kao i običaji. Postavlja se pitanje koliko mi prihvatamo ili odbacujemo svoje kulturno nasleđe. Reklo bi se da ga više odbacujemo nego što ga prihvatamo i za to nam nisu krivi samo osvajači koje smo imali na našoj teritoriji, već smo krivi i mi sami. Podatak da u žargonu spomenik knezu Mihailu koji je prognao Turke iz Srbije bez jednog ispaljenog metka, mi, Srbi, nazivamo mestom „kod konja“ izuzetno je poražavajući. Hrvati će za svog konjanika reći da je to spomenik banu Jelačiću. Za razliku od njih, mi smo se osmelili da dodatno ubijamo nekog ko je tragično postradao od ruke svog naroda, nadenuvši mu ime konj. Nezainteresovanost za kulturne lokalitete u Srbiji je takođe nešto što je karakteristično za nas. Veliki broj zaštićenih lokaliteta u Srbiji više posećuju stranci nego mi i to je činjenica. Samim tim mi o njima i ne znamo mnogo, a kada ne znamo, onda nam to više nije ni važno. Sa druge strane, kada nam je nešto nebitno, bez toga lako i brzo ostajemo.
„Identitet je jedna izuzetno promenljiva kategorija. Ukoliko imamo svest i znanje o tome, onda to i ne mora da bude tako. Jezik je veoma izložen toj promenljivosti, kao i svest o tome ko smo. Kroz istoriju smo spoznali da su mnoge ličnosti iz odeđenih razloga vremenom prihvatali određene identitete, a neki su bili prisiljeni na to. Sa druge strane, tragično je kako mi brzo pristajemo da dobrovoljno ostanemo bez svog identiteta. Za razliku od Jevreja koji su vekovima dislocirani od svoje postojbine, a koji i dalje čuvaju svoj jezik i nacionalnu pripadnost, veliki broj Srba raseljenih po svetu, prihvataju tuđi, pritom zaboraljajući svoj jezik, a na pitanja u vezi sa poreklom, neće reći da su Srbi. Imamo i pozitivne primere gde je promena identiteta dovela do toga da se nešto promeni na bolje, kao što je pretvaranje spomenika Ćele kula u jedan pravoslavni hram. Ta promena nastala je na jedan logičan i hristijanizovan način i za svaku je pohvalu. Naravno, takvih primera ima još i mi bi trebalo da ih sledimo“, kazao je Dejan Ristić.
U razgovoru sa Dejanom smo saznali i to da je najveće arheološko iskopavanje na teritoriji Srbije, bilo od strane nacista u Drugom svetskom ratu. Iskopavanje je bilo na mestu Beogradske tvrđave, a arheolozi su bili Nemci. Naravno, oni su to radili kako bi pokušali da dokažu da su Beograd osnovali Germani i na taj način opravdali svoju agresiju. Od tada, pa sve do danas tako velikih arheoloških iskopavanja na našim prostorima nije bilo, jer mi za to nismo zainteresovani. Nedostatak sredstava i radne snage samo su izgovori, a to nije skup proces.
Dok čekamo da se naš najlepši i najočuvaniji manastir Manasija pridruži listi svetskog kulturnog nasleđa, možemo i moramo sami aktivno čuvati svoje nasleđe i svoj identitet. Pored toga, trebalo bi da i mi imamo i obogaćujemo nešto naše što bi trebalo sačuvati. Ako se pitate šta bi to moglo biti, odgovor se krije u čuvanju albuma sa fotografijama kao i vrednog porodičnog nakita i dragocenih porodičnih servisa za ručavanje. Za sada se možemo pohvaliti time da kao prave poliglote govorimo najmanje četiri jezika i to srpski, hrvatski, bošnjački i crnogorski, a sve zahvaljujući tome što je jedan, srpski jezik, razvodnjen u nekoliko kvazi jezika.
Nela Mečanin
Foto: Božidar Stanojević
