Повређен је 22. априла 1999. године, када је бомбардована и срушена резиденција председника тадашње Савезне Републике Југославије Слободана Милошевића, коју је чувао. После тога, није прихватио ни пензију.
– Одбио је да је прими и Александар Вујановић, који је био са мном тог јутра. Само седам дана касније, у нападу на Болницу „Др Драгиша Мишовић“, погинула су седморица војника из наше класе. Оно што је остало од њих, враћено је њиховим родитељима у ковчегу. Ја сам преживео, способан сам да радим, имам породицу… Једино сам прихватио Орден за заслуге у одбрани и безбедности… – каже Бојан Вукосављевић из Мрчајеваца.
Када је почело НАТО бомбардовање 1999. године, служио је војску у Гардијској бригади у Београду. Одувек је желео да буде у специјалним јединицама и то му се остварило. И као војник, прошао је тешку обуку у Делиблатској пешчари. Они који су тада показали најбољу спремност, одабрани су да чувају председничку резиденцију. Било је их шесторица, међу њима и Бојан Вукосављевић.
– Стајали смо на главној капији резиденције у коју су улазили породица Слободана Милошевића и Милан Милутиновић, тада председник Србије. Налазила се у Ужичкој 25. Пошто смо били у председничком обезбеђењу, нисмо могли да користимо одсуство и излазимо у град, што је било дозвољено старијим војницима. Нису ми тешко пала таква правила. Једноставно, то је била цена позиције на којој смо се налазили. Преко пута Милошевићеве била је резиденција Милана Милутиновића. Около полиција, која је заустављала саобраћај, када је неко од њих долазио, а у кућици на капији смењивали смо се. Увек су дежурала двојица војника – прича Бојан Вукосављевић (46).
Тог, 22. априла, у раним раним јутарњим сатима, дежурао је са Александром Вујановићем из Аранђеловца. Око 3:10 часова, зачула се сирена за узбуну. Бојан је одмах обавестио капетана да противваздушна одбрана делује на 200, 300 метара од резиденције коју су он и Александар обезбеђивали. Рекао им је да се склоне…
– У нашој близини се налазило једно велико дрво. Чинило се да је довољно велико и јако и да би могло да нас сачува. Ипак, пошто је дувао ветар, нас двојица смо се склонили у војничку кућицу. Онда, у једном тренутку, видим огроман пламен. Чинило ми се да гори цео свет! Чуо се и јак звук. Гађали су вилу и погодили је. Срећом, били су прецизни, у супротном, сви бимо изгинули. У тренутку сам помислио да ће сва она грађевина да се сруши на нас – детаљи којих се Бојан сећа. Чак је и узео пушку да гађа авион који је наилазио.
Иако су били тренуци у којима су се догађали одвијали у делићима секунде, сетио се иконе Свете Петке и дела славске свеће.
– Само сам успео да их стегнем и одлетео сам… Експлозија је однела и Александра и мене. Полицајац из Ниша Горан Филиповић видео је на коју страну смо одлетели, пошао је ка нама и извукао нас. Иако смо једно време били без свести, сећам се да ми је текла крв из уста и главе и ужасног бола у плућима. Била су 98 посто надувена. Мало је недостајало да не преживим. Осетио сам и да су сломљене плочице на панциру који сам носио… – прича Бојан.
Александар и он су пребачени на Војномедицинску академију. Имали су поштеду седам дана, била им је понуђена и пензија коју су одбили. Теже од повреда, имао је и посекотине по целом телу, била је дилема: „Шта рећи родитељима?“ Јавио се мајци, док је лежао на ВМА и рекао јој је ту дошао, јер га је несносно болео зуб. Била је сумњичава.
– Хтела је пошто-пото да ме види и док сам редовно служио војску. Једном је и дошла у Београд, тада је и моја ујна покушала да јој објасни да сам у обезбеђењу председника, али она је била упорна. Пустили су ме само неколико минута да се видимо. Она пресрећна, спремила ми ручак, али нисам могао да останем са њом. Много касније је сазнала и шта се са мном догодило, када је срушена председничка резиденција. И наш први сусрет после тога је био неописив. Долазим у Мрчајевце, види ме комшиница и зове моју мајку: „Дођи да видиш ко ти долази!“ Видим, иде ми у сусрет, а мени тешки кораци… Као да је прошла читава вечност, док се нисмо загрлили… Били смо и ми, војници, хероји, али не као наши родитељи. Они су највећи јунаци – убеђен је Бојан.
Није прихватио пензију, али јесте Орден за заслуге у одбрани и безбедности државе. Примио га је од Слободана Милошевића, некадашњег председника, некадашње Савезне Републике Југославије.
Бојан и Александар су се вратилу председничком обезбеђењу до „скидања“, како војници жаргонски зову крај војног рока. Радио је и после тога у обезбеђењу, али не за војне и државне званичнике. Стекао је и породицу, има три ћерке.
О рушењу председничке резисденције не прича често. Остала је у прошлости, као велико ратно искуство.
– Спасио ме Бог! И Света Петка по ко зна који пут! Ни дан-данас ми није жао што сам одбио пензију. Ако би требало, опет бих урадио исто! Једино што ми је у војсци недостајало су породица и пријатељи. Остало сам могао да поднесем – убеђен је Бојан.
Бојан је данас у Управном одбор Ратних ветерана Србије, организације у Чачку. Хтео је да истакне и добру сарадњу ове организације са градским руководством, посебно Владаном Милићем, замеником градоначелника и Александром Максимовићем, који је заменик председника Скупштине града.
Иако ратни ветерани немају права, убеђен је и Бојан да оно што им највише недостаје, у ствари, је поштовање. Такође, у сваком родном месту бораца који су погинули у ратовима деведесетих, требало би да буду споменици који чувају сећања и сведоче о њиховом јунаштву.
