Verenici Rašo Glavonjić i Bojana Petakovićjoš nemaju 30 godina. Svi njihovi snovi mogli su da ih vode ka nekom, nazovi savremenom životu. Možda bi i oni bili lepo obučeni menadžerčići, kojima stalno zvoni mobilni, uvek su zauzeti. Namešteno ili iskreno ljubazni – da baš toliko ne ogrešimo dušu! Rašo i radi u porodičnom preduzeću, koje je osnovao njegov otac. Ali, nisu odabrali taj put…
Pre nekoliko meseci šetali su se Ovčarsko-kablarskim selima. Oduvek su voleli prirodu i selo. Ali, otkud pominjemo tu šetnju. Zato što im je tada sinulo: ”Živećemo na selu”! Trebalo bi da se venčaju u septembru i zato ne dangube. Pošli su u potragu za nekim domaćinstvom, starijim, u kome ima sve, štala, sušara, bunar, salaš, pogled u beskraj.
– Videli smo u Rtarima kuću koja nam se svidela. Otišli smo kod prve komšinice Ljiljane i rekli joj: ”Nas je Bog poslao ovde”! U prvi mah je bila iznenađena, a onda oduševljena. Ponovo će oživeti kuća u kojoj niko nije živeo skoro deset godina. Prethodni vlasnik Dragoslav Krunić umro je 2011, a njegova žena Mara ranije – priča Rašo.
Oduševili su Rašo i Bojana i ostale komšije. Svi su zasukali rukave, pomogli im da urede imanje i poruše građevine, koje više nisu za upotrebu. Predvodio ih je najstariji Živojin Krunić (78). Skupili su se i muškarci i žene, stariji i mlađi. Domaćini su im se odužili kako dolikuje. Spremili su gozbu i zajednička druženja, posle rada. Nije Živojin dozvoljavao mnogo priče dok se radi i to je pokazao svojim primerom.
– Dragoslav i Mara su bili divni ljudi, vredni domaćini. Nisu imali dece i posle njih, niko nije ostao da živi na tom imanju. Oduševila me Bojana, kada je rekla da neće skidati sa zidova njihove stare fotografije… Sada kuća ponovo živi. Dobili smo divne komšije, mlade ljudi. Neće im ovde biti samo kuća za odmor, nego će tu stalno živeti. Šta sve nameravaju još da urade… – zadivljen je Dragan Krunić, Živojinov sin i Ljiljanin muž.
A nameravaju mnogo toga da urade Rašo i Bojana. Hteli bi malo da srede kuću, ali da joj ne naruše tradicionalni izgled, da gaje ovce i koze, svu živinu, proizvode zdravo voće i povrće. Ljudi su oduševljeni i kada na njihovom imanju vide samonikle drenovke. Šljive od kojih je najbolja rakija! Stariji kažu da ih odavno nisu videli u Dragačevu.
Iznad njihove kuće je asfaltirani seoski put. Uzak, ali upotrebljiv. Ima ljudi, u blizini su Krunići, Nedovići i ostale porodice. Kao i u mnogim selima, loša je struja. Dune i vetar i nestane. Kako kažu meštani: ”Stalno moramo nekog da vučemo za rukav da nam popravi te dalekovode, ali džaba! Poprave i opet ista priča”.
Iz njihovog dvorišta pogled na Ovčar, na rađanje i zalazak sunca i taj malopre pomenuti beskraj. Kako kažu Mato Došen i Neda Ukraden: ”Samo je nebo iznad nas”!
I zašto smo pomenuli da su mogli da vode drugačiji život. Rašo je rođeni Čačanin, sa bratom i ocem radi u porodičnom preduzeću ”Behaton pro tim”. Uspešni su u poslu, radili su u Nemačkoj, Švedskoj, imali i dosta ponuda da ostanu u inostranstvu. Njihovo preduzeće je među prvima počelo da ugrađuje vibropresovane betonske elemente…
Bojana je Ivanjičanka. Zaposlena je u preduzeću ”Atlantik brend”. Oboje su završili visoke škole. Bojana namerava i da napusti posao, kada porodica bude veća…
– Do Drugog svetskog rata, Jugoslavija je bila agrarno društvo. Više od 80 odsto stanovnika je živelo na selu. Ljudi su ceo život provodili na imanjima, radeći sa svojim porodicama, okrenuti ka svojoj društvenoj zajednici. Slavili su verske praznike, okupljali se… Danas, u Srbiji na selu živi tek nešto više od devet odsto ljudi. Naša sela su pred nestajanjem – pažljivo je Rašo istražio sve zvanične podatke. I rešio, sa Bojanom, da ne pliva u moru proseka i prikloni se većini. Napuštaju svu udobnost gradskog života i započinju život na selu.
Z. J.
