У ЛИКОВНОМ САЛОНУ КУЛТУРНОГ ЦЕНТРА ОТВОРЕН 27. ПРОЛЕЋНИ АНАЛЕ
“Награде се често додељују за ствари које се подразумевају, никад их не очекујем. Искрено, непријатно ми је да будем издвојена од других. Мислим да је изложба супер целина и да смо сви једнако заслужни. Чудно ми је. Нисам навикла”. Ово је за “Чачански глас” изјавила Јелена Николић након сазнања да је жири донео одлуку да Медаљу 27. Пролећног анала добије управо она, за видео рад “Моја кућа – твоја кућа – није моја кућа”.
– Ова ликовна манифестација први пут је одржана 1994. године под називом “Мали пролећни анале”. Манифестација је замишљена тако да сваке године изабрани селектор изложбе, одреди концепт и уметнике који ће излагати. Бира се 12 сликара, а тај број симболише број месеци у години. Симбол Анала је Сунце, као врхунска природна појава. Због тога се Сунце налази и на Медаљи која се додељује, по оцени стручног жирија најбољем раду, а коју је по цртежу Захарија Орфелина урадио академски вајар Никола Вукосављевић. После престанка од 1997. до 2000. године, ова манифестација је постала традиционална и име мења у Пролећни анале. Прве три године, поред главне награде – Медаље Мали пролећни анале, додељивана је и награда часописа “Градац”. Од 2000. године организацији Пролећног анала доприноси и Градска библиотека “Владислав Петковић Дис”, која додељује другу награду – Плакету пролећног анала. Од 2019. године Дом културе Чачак (данас Културни центар) самостално организује ову манифестацију – подсетила је водитељка програма Маријана Лазић, на отварању 27. Пролећног анала, прошлог петка, 17. маја.
У НЕИМЕНОВАНОМ ПРОСТОРУ ИЗМЕЂУ ЦЕНТРА И МАРГИНЕ
До сада су као селектори били реномирани историчари уметности, а као излагачи значајна имена наше ликовне сцене. Овогодишња селекторка била је историчарка уметности и кустоскиња из Београда Сенка Латиновић, која је од 2022. године запослена у Салону Ото Бихаљи-Мерин (Музеј наивне и маргиналне уметности). Радила је и као продуценткиња у архитектонској галерији “Колектив”, затим као сарадница “Радио Апарата”, Београдске интернационалне недеље архитектуре, као и Филмског фестивала “Слободна зона”. Периодично објављује пратеће текстове за изложбе савремених уметника и ликовну критику. Заједно са Владимиром Бјеличићем основала је перформативни кустоски дуо “Вокално-кустоски синдром”, са којим је учествовала на Октобарском салону 2022. године. Добитница је Награде “Павле Бељански” и чланица ICOM-а.
Избор секекторке чине уметнице и уметници који, како каже, бораве у неименованом међупростору између центра и маргине. Они су углавном завршили званични уметнички систем школовања, нису нужно рођени и школовани овде, али у овом тренутку живе и стварају у Србији, излажу на групним и самосталним изложбама, нису анонимни, рекла је Латиновић и додала:
– Ипак, реномираност није реч којом ћемо их описати. Они су савремени уметници, често виђени гости на отварањима изложби и културним догађајима, свачији пријатељи. А опет делује као да су увек помало ван фокуса. Тема овогодишњег Венецијанског бијенала је “Странци свуда”. Питам се да ли се проналазе у овом опису, да ли се осећају као странци у главним уметничким токовима и да ли је та позиција извесне аутономије свесно одабрана…
Селекторка је нагласила да је реч о ангажованим радовима, који се хватају у коштац са савременим проблемима друштва директно и сасвим непосредно.
– Они су потпуно окренути спољашњости, бележе симптоме, неурозе, урушавања. Баве се друштвом, језиком, радом и специфично уметничким радом, колективом и појединцем, променама које нас нагризају. Њихов израз је често сиров, рудиментаран, дисторзиран, сажет и цитатан, а слика се овде најчешће налази у односу међузависности са текстом и тек са њим чини смислену целину. То је занимљив податак, јер у времену када слика преузима примат над текстом, речи су ту још само као рекламни слогани или кратка порука на екрану (а заправо све чешће гласовна) – све је мање времена за писање и читање, а самим тим и за артикулацију сопствених мисли и размишљања о свету око нас. Ови радови враћају речи у средиште пажње, захтевају посвећеност и ангажман посматрача у разумевању поруке коју преносе – део је текста Сенке Латиновић у пропратном каталогу изложбе.
БЕЛЕЖЕЊЕ ЛИЧНИХ РЕФЛЕКСИЈА НА ДРУШТВЕНУ РЕАЛНОСТ
Чланови жирија манифестације 27. Пролећни анале били су: кустоскиња Марија Радош (председница), кустоскиња Галерије “Ремонт” Сенка Ристивојевић и независна кустоскиња Теодора Јеремић. Жири је донео одлуку да Медаљу 27. Пролећног анала добије Јелена Николић за видео рад “Моја кућа – твоја кућа – није моја кућа”. Награду је уручио Драгојло Јеротијевић, главни уредник Културног центра Чачак.
– Жири је имао изузетно тежак задатак. Сматрамо да би било прикладно награду поделити на више аутора, јер сви изложени радови на високом нивоу елаборирају и реферишу на реална, актуелна питања и проблеме света уметности и друштвеног амбијента у ком уметници живе и стварају. У том смислу, жири похваљује избор и концепцију изложбене целине, а награду додељује уметници Јелени Николић, чији се представљени рад надовезује на њену свакодневну праксу бележења личних рефлексија на друштвену реалност. Она кроз различите медије и аутентичну поетику артикулише лако препознатљива стања и тескобе живљења свакодневице – образложила је предсеница жирија Марија Радош.
Уметница Јелена Николић у свом раду “Моја кућа – твоја кућа – није моја кућа” обрађује тему подстанарског положаја, који је за многе људе извор анксиозности и несигурности. Газда одређује услове коришћења простора, висину кирије, максимално је штедљив и сваког првог у месецу куца на врата. Тлоцрт који уметница прилаже је направила на молбу станодавца, док је истовремено страховала да ће остати без “крова над главом”, јер ће стан бити продат. На тлоцрт, она поставља скице из сопственог живота, односно, све оно што се дешава подстанарима иза зидова стана.
Уметност Јелене Николић је, како сама каже, у суштини врло спонтана, нема предумишљај шта ће бити. Њене фотографије, као и њено писање, резултат су онога што свакодневно бележи.
– Уколико видим да постоји целина у ономе што бележим, добиће форму комплетног дела, као што је рад у вези са изнајмљеним станом и, генерално, мојим подстанарским животом, који је и глобални проблем. Све сам качила на Инстаграм не знајући да ће људе заинтригирати. Видела сам да јесте. Тако сам и позвана на ову изложбу. Завршила сам ликовну академију, али нисам се бавила уметношћу на овај начин. Друштвене мреже нису само канали за самопромоцију, у смисли изгледа, шта човек једе, да ли је инфлуенцер, већ и канали неке свакодневне борбе. Захваљујући њима је Сенка Латиновић дошла до мене, а и ја сам направила целину од својих белешки, које нису биле баш тако замишљене. Прилагодила сам их концепту ове изложбе – рекла је за наш лист Јелена Николић.
Уметница планира да се врати првобитној љубави – сликању. И док превазилази страх од поновног сликања, речима покушава себи да наслика оно што осећа и види.
– До сада су ме највише привлачиле фотографије, које личе на слике, на уља на платну, јер су јако зумиране и боје се мало преливају, па није све толико оштро, као што ни наша реалност није толико оштра. До сада сам се најбоље изражавала кроз фотографију. Али, тренутно желим да изађем из посматрања спољашњег света, желим да више посматрам себе, да будем мало рањивија – открива млада уметница.
На изложби под називом “Упркос свему” која ће, у Ликовном салону Културног центра, бити отворена до 13. јуна, наши суграђани могу видети радове 12 сликара млађе и средње генерације: Бориса Бурића, Борјана Грујића, Милице Дукић, колективаKOLXOZ, Јелене Мијић, Јелене Николић, Милице Ракић, Иване Ранисављевић, Слободана Стошића, Шејме Фере, Центра за слику и текст Фуснота и Дее Џанковић.
Нела Радичевић
“ПИСАЊЕМ СЛИКА, ФОТОГРАФИЈОМ ПИШЕ”
Јелена Николић је рођена 1990. године. Како се наводи у каталогу изложбе, она посматра, прилази, увеличава, понавља. Занимају је обичне ствари. Писањем слика, фотографијом пише. Од малих ногу сања да буде сликарка и пливачица. Студирала је на Факултету ликовних уметности у Београду, где је завршила основне и мастер студије. Имала је четири самосталне изложбе и учествовала је на више групних изложби и радионица у земљи и иностранству. Члан је уметничког колектива Друштво удружене одговорности. Живи и ради у Београду.
