Sjajan tekst našeg cenjenog blogera Duška Miletkovića-Soulyja o Branku Kovačeviću, u kome pominje nekolicinu lokalnih košarkaških zvezda nekadašnje jugoslovenske lige, naveo me je da o jednom od njih, koga pominje i on, Radmilu Mišoviću, napišem moj lični omaž velikom majstoru. Oni koji ga nisu gledali ne znaju šta su izgubili. Ne mogu ga porediti ni sa jednim današnjim igračem. Radmilo Mišović je bio samo svoj. Po talentu, po stilu, po mentalitetu…

Čačak je našoj i svetskoj košarci dao jednog Dragana Kićanovića i jednog Željka Obradovića, ali da nije bilo Radmila možda ne bi bilo ni njih. Radmilo je 20 godina bio igrač Borca, 12 godina u Prvoj ligi, pet puta najbolji strelac „one lige“, majstor šuta, dribilnga, asistencije…Bio je strah i trepet  za rivale, praznik za oči za one koji su voleli košarku, inspiracija za klince u Čačku.

U mojim košarkaškim sećanjima posebno mesto ima sezona 1972/73. Iz dva razloga. Prvo, Radnički za koji sam navijao, osvojio je titulu prvaka, a u Borcu su se spojila dva genija, jedan na vrhuncu – Radmilo Misšović, jedan dolazeći – Dragan Kićanović. Za one koji ne znaju, Kića nije počeo u Borcu negu u lokalnom srpskoligašu i drugoligašu Železničaru. Kao supertalenat već 1971, sa 18 godina, igrao je za reprezentaciju na Mediteranskim igrama, bio kadetski i juniorski prvak Evrope kao igrač malog „Želje“. Onda su ga pustili da pređe u Borac. Kakav je to tandem bio! Jedan Radmilo je već bio  noćna mora za rivale, za tu sezonu dobio je neverovatno pojačanje u mladom asu. Borac je te sezone završio na 4. mestu i izborio plasman u Kup Koraća. Kića je bio prvi strelac sa 761 poenom, drugi u Ligi iza Damira Šolmana sa 807. Prema podacima našeg pouzdanog statističara Dragana Martinovića, te godine iza njih dvojice na listi strelaca bili su plasirani ovi majstori: 3. Dragan Kapičić (Crvena zvezda) 750, 4. Dražen Dalipagić (Partizan) 692, 5. Blaž Kotarac (OKK Beograd) 637, 6. Aljoša Žorga (Olimpija) 618, Radmilo Mišović (Borac) 604, 8. Nikola Plećaš (Lokomotiva) 592, Vladimir Bocevski (Rabotnički) 582 i 10. naš dragi bloger Miroljub Damnjanović-Dugi (Radnički) sa 575. Beograd je imao 4 prvoligaša pa su Čačani sa Radmilom i Kićom toliko puta dolazili u glavni grad, a dopuna uživanja bila je na TV kad je ondašnji JRT prenosio neku utakmicu Borca, bilo u Čačku bilo na gostovanju. Radmilu je bilo svejedno gde igra i protiv koga igra.

U sezoni 73/74. Borac je debitovao u Kupu Koraća, ali je već u prvom kolu naleteo na moćni Inoćenti iz Milana (jedno od imena milanske Olimpije), višestrukog prvaka Evrope. Na poluvremenu Italijani nisu znali gde su, Borac je vodio 44-31, ali nije izdržao. Na kraju je bilo 79-80, u Milanu ubedljivih 96-76 za italijanski tim.

Radmilo je, što bi se popularno reklo, bio „čudo“ od igrača. Imao je, pre svega, neviđeno laku ruku, pogađao sa svih distanci (bez trojki), nenadmašan u „jedan na jedan“. Probijao je lako prvu liniju protivničke odbrane a onda se dizao sa polu-distance i nepogrešivo pogađao. Često je šutirao jednom rukom, mimo pravila i trenerskih saveta. Centri Borca nadavali su se koševa posle njegovih asistencija jer nije bio nimalo sebičan. Pamtim i neke gotovo komične scene kada bi Radmilo izdriblao čuvara, podigao se na šut a onda u vazduhu menjao odluku i umesto šuta dodavao ka nekom od svojih cenatra koga je lopta pogađala u glavu jer je i on, kao i većina, gledao ka košu očekujući da nepogrešivi Radmilo strpa loptu kroz obruč. Bio je dežmekast, pred kraj karijere sa stomačićem ispod dresa sa brojem 11, ali sa jednako sigurnom rukom. Jednom majstor – uvek majstor.

Nikada do kraja nije razjašnjeno zašto je takav igrač celog života ostao u Čačku, i zašto je odigrao samo 5 (pet) utakmica za reprezentaciju Jugoslavije. Od toga četiri na Balkanijadi u Sofiji 1966. Sa Gordićem, Čermakom, Tanjevićem, Batom Jelićem… i jednu za B reprezentaciju. Objašnjenje verovatno leži u njegovom mentalitetu. Nikada nije bio dovoljno ambiciozan da mašta o dresu Zvezde ili Partizana, nisu ga interesovale ni pare, veće mu je zadovoljstvo bilo da rivale „puni“ u Čačku ili Beogradu. Više je voleo pecanje, Moravu, golubove i svoje drugare nego izazove velegrada, iako je bilo pokušaja da ga dovedu u Beograd.

Bilo je i do trenera, govorilo se da je on „veliki igrač za mali tim“. Kao i za Duška Ivanovića, dok Boža Maljković nije dokazao suprotno u Jugoplastici.

Nemam nikakvu dilemu da bi Radmilo bio zvezda u bilo kom timu da je hteo da ode iz Čačka, naravno pod uslovom da trener shvati kakav dragulj ima u rukama. Ostao je veran svom Čačku, ali jugo-košarci se odužio podstičuči čačanske klince da igraju košarku. Tako smo dobili Kićanovića i Obradovića, kao najistaknutije perjanice, ali bilo je još mnogo sjajnih igrača koji su „oprali ruke u Moravi“ što je bilo kao da su završili najbolju košarkašku školu.

Zbog Radmila sam se 2000. posvađao sa jednim izdavačem. Zvao me je da učestvujem u pisanju knjige o najboljim igračima YU-košarke svih vremena. U startu sam prihvatio, zadovoljan što će se pojaviti jedna od retkih košarkaških knjiga, ali ubrzo sam se povukao. Razlog je bio Radmilo Mišović. Izdavač je formirao autoritativni žiri koji je sastavio spisak najboljih. Došli su do 33 imena. Kriterijum je bio čisto matematički: titule, medalje na svetskim i evropskim prvenstvima i olimpijadama. Nisam imao prigovor na one koji su na spisku, jesam na neke koji nisu bili na njemu. Smatrao sam da ta lista ne može da bude bez igrača kakav je bio Radmilo Mišović. Jeste da nije imao medalje i klupske titule, ali za mene je bilo dovoljno što je imao košarku u malom prstu, što je koševe davao neviđeno lako i što je svojim majstorstvom doprineo popularizaciji košarke i rađanju novih asova.

U „onoj“ ligi samo je legendarni Radivoj Korać više puta od njega bio najbolji strelac (8). Radmilo je prvi prelazio crtu 1968. (prosek 29,2), 1969. (28,4), 1971. (29,3), 1972. (30,0) i 1974. (31,7). Kićanović i Branko Skroče (Zadar)  bili su prvi strelci po tri puta, Cvetković (Zvezda), Dalipagić (Partizan) i Plećaš (Lokomotiva) po dva puta, Damir Šolman (Jugoplastika) i Duško Ivanović (Budućnost) samo jednom…

Kada je Vladimir Cvetković, junak naše pobede u polufinalu nad SSSR u Meksiku 1968, završavao karijeru 24. oktobra 1972. na njegovoj  oproštajnoj utakmici igrali su Crvena zvezda i “Srebrni momci” iz Meksika. Rezultat, mada niko nije mario za njega, bio je 70-64 za “srebrne”. Cvele je lično pozvao na svoj oproštajni meč Kovačića, Đerđu i Đurića, jer su svi oni zajedno ušli u reprezentaciju, a pozvao je i svog legitimnog naslednika koji će preuzeti krunu kralja strelaca – Radmila Mišovića. Evo i sastava timova:

Crvena zvezda: G. Rakočević, Lazarević, Sarjanović, Pešić, Cvetković, Pajović, Kapičić, Simonović, Vučinić, Latifić, Grasi, Slavnić. Trener: Bata Đorđević

Srebrni momci: R. Tvrdić, Plećaš. Basin, Čermak, Ražnjatović, Maroević, Kotarac, Kovačić, Đurić, Đerđa, Mišović.

Neponovljivi Radmilo bio je, bar tom prilikom, u društvu zvezda kojima je po kvalitetima pripadao, ali više od slave u velikom gradu voleo je svoj Čačak. A grad mu se odužio birajući ga za najboljeg sportistu Čačka 20. veka. Njegovih 6.672 poena (prosek 26,5) na 252 prvoloigaške utakmice u dresu Borca odolevaće još decenijama, a koliko je pobegao pratiocima pokazuje podatak da je drugi Arsić dao 4.100 poena.

Ostao je u Čačku, bio sve u svom Borcu, ali i bez funkcija zauvek će biti ono što je stekao za igračkih dana – legenda čačanske i srpske košarke.

Photo: YouTube, KK Borac