РАДИЦА МАРКОВИЋ ИЗ ВЛАСТЕЉИЦА О ЛЕПОТИ СЕОСКОГ ЖИВОТА И МОГУЋНОСТИМА ЗА ЗАРАДУ
ДЕЛИКАТЕСИ – КОЗЈИ СИР, СЛАТКО И ЏЕМОВИ
Иако су жене одувек, посебно на нашим просторима, представљале главни стуб породице, бринуле се о свим члановима домаћинства и на својим плећима износиле кућне, а по потреби и пољске послове, данас су оне постале много одважније и борбеније да се ухвате у коштац са свим изазовима које доноси ново време, без обзира где живе, колико година имају и колико су образоване. Увек су биле спремне, а и данас су, да од себе дају максимум, како би њихови најближи боље живели. Никада не посустају, па чак ни онда када би могле мало да се одморе – када деца одрасту и крену својим путем, јер у себи имају велики стваралачки импулс и жељу да буду стално корисне. У групу снажних и увек одважних и предузимљивих жена може се сврстати и Радица Марковић, која данас, заједно са супругом Зораном, живи у Властељицама.
Док су подизали сина и кћерку, Радица и Зоран су живели у Краљеву, а данас када имају петору унучади, дефинитивно су се определи да градски живот замене сеоском и створе свој мали рај на породичном имању у Властељицама. Вукла их је предивна природа, здравији и мирнији живот, али и могућност да се посвете пољопривреди, тачније сточарству, јер драгачевски крај за то има одличне услове.
Марковићи су се најпре окушали у држању свиња. Имали су десет крмача расе „моравка“, али су у једном моменту, због изузетно ниских цена ове врсте робе, али и велике штете коју су претрпели због претеране осетљивости прасића (крмаче су се све опрасиле у исто време, током зиме, а било их је десет), били у дебелом минусу. Због тога су оставили само три крмаче-прасиље и тиме умањили ризик. Поред свиња, у овом драгачевском домаћинству гаје и 30 уматичених оваца, а од прошле године овом великом стаду су придодали и четири козе.
– Леп је живот на селу, али и тежак. Све зависи од добре воље и приступа. Ја сам изабрала да се бавим нечим што ме не оптерећује, а да, опет, буде корисно. Када пустим козе на испашу, сита се одморим. Једино што не ваља, козе се лако привикавају на присуство људи, па сада имам проблем што неће да пасу када нисам уз њих. Просто су навикле да сам ту. Иако је на почетку било тешко, сада успевам да пласирам своје производе. Реч је о мањим количинима. Од драгоцене помоћи ми је било Удружење сеоских жена Драгачева, јер је на својој фејсбук страници качило објаве и о мојој производњи. Козји сир највише продајем у Краљеву и Чачку, купци се сами јављају. Робу испоручујемо у договореном року. Има и оних који наручују свеже козје млеко и сурутку, јер су ови производи изузетно здрави. Козе бирају шта пасу, а наше ливаде су чисте – незагађене – прича задовољно Радица, али истовремено каже да не верује да ће у неком скоријем периоду размишљати о проширивању производње, јер, ипак, козји сир, иако је здрав, на нашем подручју није тражен колико крављи.
Радица се најпре опробала у производњи зимнице, али је врло брзо схватила да тај посао захтева много и улагања и рада. Након операције кичме, тражила је нешто лаганије, а то су биле управо козе које нису толико захтевне за држање. Траве има на претек, али, због конфигурације терена, немају довољно одговарајућег земљишта за производњу зрнасте хране, па су често принуђени да докупе кукуруза и пшенице.
Од четири козе Радица дневно намузе од 12 до 14 литара млека. Како истиче, то је сасвим довољно, иако се козе не музу неких стотинак дана у години, али тај мањак се надокнади кроз јариће. Килограм сира продаје за 1.000 динара. Многи тврде да је то јефтино, али ова узорна домаћица сматра да је цена прикладна, јер када би било скупље – многи себи не би могле да приуште да барем повремено уживају у укусном козјем сиру. Задовољна је и она, јер може да заради понеки динар и то од посла који је релаксира, а презадовољни су и њени купци, јер по прихватљивој цени добијају чист, органски производ.
Радица се увелико радује предстојећем Сабору трубача у Гучи, јер се нада да ће њени производи бити изузетно тражени на тој изузетно цењеној манифестацији. Поред козјег сира, припремила је за сабораше и укусно слатко и џемове од сопственог – непрсканог воћа.
В. С.
КОЗАРСТВО У СРБИЈИ
Пре Другог светског рата, козарство у Србији није било развијено, али је било масовно. Сматра се да је Kраљевина Југославија била једна од европских земаља са највећим бројем коза.
Некада се говорило да је коза „сиротињска крава“, јер није много захтевна за гајење. Почетком педесетих година прошлог века, козе су у нашој земљи биле забрањене државном одлуком као штеточине које брсте младо воће, што је касније узгајивачима проузроковало велике проблеме, јер се становништво потпуно одвикло од употребе козјих производа. Наша домаћа балканска коза тада је прогањана и проглашена невољом и зато се, како истичу добри познаваоци прилика у домаћем сточарству, домаћа раса временом изгубила, па се данас на нашим просторима гаје увозне – алпске и санске.
Од 2000. године, козарство у Србији се развијало солидно, али је периодично било успона и падова, што је првенствено зависило од тржишних кретања, временских прилика и цена хране. Ипак, држава је препознала да узгој коза може бити перспективан и увела субвенције за козарство, али право на њих могу да остваре само сточари који имају уматичена грла. Било је назнака да ће бити знатно заступљеније у периоду пандемије короне, јер су тада козје млеко, сир и сурутка били знатно траженији. Ипак, без обзира што је држава обезбедила подршку, козарство је данас поново у паду.
