„ПУТОВАЊА СУ ОД МЕНЕ НАПРАВИЛА ОСОБУ КАКВА САМ ДАНАСˮ
Путовања су одувек била најбољи начин да, упознајући различите делове света, боље упознамо и себе, а неко ко истински ужива у томе да путује, али и да своја искуства преноси другим људима путем описа и фотографија, јесте поносни Чачанин и путник света – Петар Сретеновић. Петар је свестрана личност, лиценцирани туристички водич, заљубљеник у авантуре и нова искуства, неко ко упија лепоте природе и далеких градова сваком пором и ко је до сада обишао 44 земље, а сада се потрудио да и нашим читаоцима опише најзанимљивије моменте како би и они, бар на тренутак, осетили како изгледа „сафари у Танзанији и посматрање лавова, испијање рума на Куби, обилазак мајанских пирамида у Мексику, обилазак Ангкор Вата у Камбоџи, дочек Нове године на плажи на Малдивима, истраживање пустиње Јордана, успон на активни вулкан на Балију, улична храна у Вијетнаму, Холи фестивал у Индији, живот на Занзибару…ˮ
Управо сте се вратили из Јапана где сте доживели потпуно нова искуства и дошли у додир са другачијим начином живота од нашег. Како бисте нам у неколико реченица представили тај део света?
‒ Јапан је тешко описиво искуство и то је засигурно дестинација која се мора доживети, земља невероватних и несвакидашњих доживљаја и контраста. Имао сам ту срећу да на Далеком истоку проведем 20 дана и да на најбољи начин упознам „Земљу излазећег сунцаˮ. Потпуно ме је фасцинирао начин на који савршено функцинише толика популација, јер само у граду Токију живи око 14 милиона становника, док целу земљу насељава негде око 125 милиона. Одушевило ме је њихово међусобно поштовање, поштовање према земљи, странцима, култури и традицији, храмовима и религији, природи и ситницама на које ми можда више не обраћамо пажњу. Заправо, све у Јапану је фасцинантно! Градови, храмови, наслеђе, превоз, возови и брзи возови, традиционална јела и улична храна, свакодневно обављање послова, начин плаћања… Јапан је земља где се савршено прожимају традиција и културно наслеђе са модерним. Јапанци су суздржани, али, са друге стране, изузетно пријатни, насмејани, љубазни, тачни, помало „програмираниˮ, убрзани и људи који знају да уживају у тренуцима. Стварно је дивно видети колико људи стоји поред сваког дрвета и диви се цветовима, фотографише их, ужива у „Сакуриˮ ‒ цветању трешања.
Током само десетак дана можете обићи Токио и све што овај град нуди (Царска палата у којој и данас живе јапански цареви, храм Сенсо-ђи из 7. века, парк „Уеноˮ, четврт Акихабара ‒ за љубитеље видео-игара, најпрометнију раскрсницу на свету ‒ Шибуја, споменик посвећен чувеном псу Хачику, и још пуно тога), традиционални Кјото (град који је дуже од 1000 година био престоница царевине, град гејши, шума бамбуса, „Златног павиљонаˮ, „Мангеˮ ‒ јапанских стрипова, традиционалних заната, сликарства, испијања чаја), Нико (град и истоимени национални парк у ком се налази један од најлепших јапанских храмова), Јокохаму (најзначајнија лука, град бејзбола и највеће кинеске четврти у земљи), Нару (место у ком се налази највећа грађевина од дрвета на свету и град кроз који слободно шетају јелени), Осаку (националну престоницу уличне хране) и још доста тога. Све је чисто, уређено, савршено фунционише, безбедно, брзо и потпуно другачије. Можда Јапан и не изгледа као земља из будућности, али, када боље упознате све оно што чини Јапан ‒ културу, поштовање, уређеност и начин живота ‒ Јапан је вековима испред остатка света.
Обишли сте 44 земље и сачинили истинске путописне извештаје обогаћене фотографијама које објављујете на свом блогу и чини се да успевате на тај начин да пренесете оригиналност и свежину сваке од посећених дестинација. На који начин приступате бележењу успомена, правите ли план или све тече стихијски и шта не успевате да пренесете на „папирˮ, односно екран?
‒ Хвала за коментар, јер ме управо овакве реакције наводе да са још више задовољства преносим своја искуства и доживљаје и приближим људима свако од места које сам посетио. Често припреме за путовање трају дуго, јер волим да откривам нешто мање познато и мислим да се у таквим местима крије душа сваке дестинације. Увек постоје непредвиђене ситуације и занимљиво је колико тада упознате културу, људе и места. На сваком путовању пишем дневник путовања, који касније користим приликом писања путописа. Ипак неке ствари запишем само за себе јер свако путовање носи невероватне емоције, искуства и доживљаје. Записујем детаље, мисли и емоције које ми изазове одређено место. Трудим се и да фотографишем доста тога, како бих се касније подсетио. Уживам у писању путописа, јер, док пишем, поново проживљавам то путовање и, када то објавим на сајту, имам утисак као да сам поново отпутовао у ту земљу, дестинацију, град.
Говорили сте да Вам више прија када сте и сами туриста, а не само туристички водич, јер се осећате слободније и одговарате само за своје поступке. У ком тренутку сте помислили да је то најбољи посао који постоји, а када сте пожелели да одустанете?
‒ Све има своје предности и мане. Ипак, пре за себе могу рећи да сам „путник светаˮ. На путовања одлазим у сопственој режији, сам, некада преко туристичких агенција, а често радим и као туристички водич и представник на дестинацији. Сваки од наведених начина путовања носи другачије искуство и другачији приступ упознавању дестинација. Некада постоји план, а некада једноставно пустим да ме земља сама води и открива се део по део. Признајем, највише волим када негде одем потпуно сам и дозволим да сваки дан буде прича за себе и увек се радујем када видим где ме то одведе. Наравно, и у таквим ситуацијама мора постојати оквиран план. Када путујем сам, имам потпуну слободу, али некада ипак желим да своја искуства дана поделим са неким. Са друге стране, постоје путовања која не бих могао да приуштим и баш тада посао којим се бавим доноси много могућности.
Као и сваки посао, посао туристичког водича носи много одговорности, посебно када сте хиљадама километара далеко од Србије. Имао сам пуно тешких тренутака и кризних ситуација и тада помислим – чему овај посао. Често сам за Божић, Ускрс, Нову годину, рођендан био потпуно сам на другом крају света и тада сам пожелео да будем код куће, али, када то прође, схватим да је то велико искуство и ситуација у којој још боље упознам себе и свет који ме окружује. Напуштање зоне комфора је нешто најбоље што неко за себе може да уради. Велика одговорност носи и велике награде. Нека неке од њих буду сафари у Танзанији и посматрање лавова, испијање рума на Куби, обилазак мајанских пирамида у Мексику, обилазак Ангкор Вата у Камбоџи, дочек Нове године на плажи на Малдивима, истраживање пустиње Јордана, успон на активни вулкан на Балију, улична храна у Вијетнаму, Холи фестивал у Индији, живот на Занзибару…
Које су Вам дестинације биле најузбудљивије, где сте се осетили најприхваћеније, где је живот најмирнији, која земља има најлепшу природу, где бисте се увек враћали, а где не бисте волели да боравите дуже од неколико дана и зашто?
‒ Највеће искуство је засигурно била Индија. Путовање од месец и по дана било је пуно непредвиђених ситуација, излазака из зоне комфора, промена, фантастичних места и доживљаја која се памте до краја живота. Постоје и места где се осећам као код куће. Прво је Занзибар, чаробно тропско острво где сам и провео највише времена. Имао сам ту срећу да тамо боравим пре него што је постало популарно и да уживам у изворности и непрегледним белим пешчаним плажама и друштву дивних и срдачних Занзибараца. Тамо је све мирно, лагано, успорено и све је „поле полеˮ односно „полако полакоˮ и „хакуна мататаˮ и мислим да боравак на таквом месту успори и вас. Све је без пресије, а опет се све на овај или онај начин стигне и заврши. Данас се најприхваћеније осећам на Блиском истоку, јер је то култура која ми лично највише одговара. У сваком тренутку и поступку видим лепоту и у тим земљама сам и стекао највише познанстава и на најнепосреднији начин упознао културу, људе и места. То су и земље у које се најрадије враћам.
Ако бих морао да издвојим и један град у који најчешће и најрадије одлазим, онда нека то буде Истанбул. Земљу са најлепшом природом је тешко издвојити, јер свака коју сам до сада обишао има нешто посебно. Љубитељ сам природе и, где год да путујем, такви мотиви се морају наћи у мом програму. На исти начин се дивим шумама, пустињама, планинама, океанима. У градовима се не задржавам толико често и мислим да је неколико дана сасвим довољно, баш због љубави према авантури, природи, селима и мањим местима.
На путовањима се засигурно дешавају различите анегдоте и непредвиђене ситуације. Можете ли неке од њих поделити са нама? Која су најнеобичнија искуства или гастрономски специјалитети са којима сте се сусрели?
‒ Да, и то је на неки начин чар сваког путовања. Искуство! Извојићу једну ситуацију, а то је када су покушали да ме опљачкају. Наиме, ишао сам локалним превозом између Бејрута и Балбека, града у Либану на граници са Сиријом. Ту сам, у једном тренутку, крајње неискусно, остао једини путник у комбију. Возач и његов помоћник су покушали да отму новац од мене и да вожњу од око 4 долара, наплате 150! Искористио сам јако скромно знање арапског језика, терао их да зауставе комби и никако нисам хтео да им дам новац. Није било нимало безазлено, али се ипак добро завршило. Када су видели да сам спреман да искочим из комбија у покрету и да страх не постоји, стали су, и то сам искористио да истрчим напоље и побегнем у следећи који је наишао. Не могу описати тај адреналин и узбуђење!
Нека од искустава сам већ навео, а додао бих и то када смо на сафарију бежали од слонова и носорога и када сам први пут пробао параглајдинг у планинама Непала. А када су специјалитети у питању, пржене бубе, шкорпије и скакавци на Тајланду, улична храна у Индији, печена змија у Камбоџи, вино са кобром у флаши и кафа са живим јајима из Вијетнама су свакако на врху листе најнеобичнијих ствари које сам пробао.
Шта је оно што заправо чини једну земљу јединственом? Да ли је то свакодневни живот, локална кухиња, култура, архитектура, историја, становништво или све то заједно и да ли успевате да загребете све те слојеве приликом посете некој од њих? Колико дана је потребно да бисмо осетили пулс неке земље и њену посебност?
‒ Сваку земљу чине њена култура и људи. Под културом мислим на свакодневни живот, храну, пулс града и улица, историју, наслеђе, обичаје, понашање, религију… Све остало употпуњује доживљај. Све што доживимо обичном шетњом кроз неко место може нам доста тога рећи о тој земљи. Некад само седнем на тротоар, у локални ресторан или кафић, у двориште верског објекта или на пијацу и посматрам свет око себе. Трудим се да учествујем у томе што опажам. Тада могу рећи да сам доживео то место и загребао дубоко испод површине. А када су трајања путовања у питању, то је ипак доста тешко дефинисати. Зависи од саме земље и онога што она има да понуди, али да кажем да је све дуже од 10 дана одлично.
Можете ли одабрати топ пет дестинација које сте до сада посетили и објаснити зашто баш њих издвајате као најупечатљивије?
‒ Увек је тешко издвојити. Волим да путујем и радујем се сваком путовању и не постоји земља која ме није на неки начин одушевила. Већ сам навео пуно егзотичних дестинација и земаља које су оставиле највећи утисак на мене. Овде бих можда пре издвојио 5 ближих које имају да понуде фантастична искуства. То су Румунија, Босна и Херцеговина, Турска, Хрватска, Италија.
Румунија и Босна и Херцеговина су драгуљи Европе и потпуно неправедно запостављене. Веома су занимљиве и савршене за кратка путовања. На сваких сат до два вожње, можете видети и обићи нешто другачије и фасцинантно. Хрватска има најлепше море од свих на којима сам био до сада, једино право море које најлепше мирише на со и борове, а лепота градова на обали и острва је невероватна. Италија је земља контраста, а најдражи део ми је Сицилија. Ово острво је сигурно најближа „егзотикаˮ на коју можемо отићи. Турска је земља фасцинантне историје и културе. Једно од најлепших путовања био је одлазак на крајњи југоисток и у Месопотамију, колевку цивилизације.
Поред светских дестинација, путујете и по Србији и промовишете све оно што краси нашу земљу. Која су, из Ваше перспективе, највећа богатства Србије, шта је то најбоље што она може да понуди посетиоцима и што је издваја од осталих?
‒ Радујем се сваком путовању по Србији и уживам у упознавању наше земље. Фасцинантно ми је то колико тога имамо да понудимо сваком ко дође, али и нама самима. Највећа богатства Србије су историја, традиција, природа и храна. Ретко која земља на свету се може похвалити са толико манастира и цркава старијих од 800 година. Такође обичаји, веровања, наслеђе, традиција, гастрономски специјалитети су нешто што са поносом можемо презентовати сваком посетиоцу. За природу и природне лепоте и реткости могу слободно рећи да су јединствене и нешто на шта заиста треба да будемо поносни. Важније од поноса је и очување истих. Често фотографије наше земље показујем странцима и светским путницима и не постоји особа која није одушевљена нашим природним лепотама.
Такође сте и локал-патриота, јер се трудите да представите свој родни Чачак на најлепши начин и заиста успевате да истакнете све оно што је у њему значајно, а и пријатно оку. Да ли мислите да је Чачак успешно одбранио титулу Прве српске престонице културе и шта Вам се највише допало од понуђеног културног садржаја? Чему се највише радујете када се враћате у свој град?
Хвала на овим запажањима, јер заиста уживам у приказивању лепота свог родног града. Увек се трудим да наш град представим у најбољем светлу и трудим се да „натерамˮ све своје познанике да дођу у Чачак и са мном упознају град. Чачак ће увек бити „мој Чачакˮ и то сви у мом окружењу знају. Увек се радујем породици, пријатељима и начину и квалитету живота овде. Баш зато сам и одлучио да се вратим и останем у Чачку. Ипак је најлепше живети у свом родном месту.
Посебно сам поносан и срећан што је Чачак био Прва српска престоница културе јер наш град то заиста и заслужује. Мислим да смо на одличан начин приказали шта то издваја овај град и које све вредности поседује, пре свега када је културни аспект у питању. Уживао сам у скоро свим догађајима. Посебно су ме одушевиле изложбе у Галерији „Надежда Петровићˮ, свечано отварање, концерти, међу којима су били концерти Немање Радуловића и Марка Лоуиса, ученика музичке школе, симфонијског оркестра и хора РТС-а, и, наравно, „Етно Фестˮ када је свет дошао у Чачак.
На који начин су путовања променила Вас лично и зашто је важно путовати?
‒ Верујем да су путовања најбољи начин да упознам себе и свет који ме окружује. Захваљујући путовањима и обиласку света, научио сам да ценим то што имам и да то негујем. Путовања су од мене направила особу каква сам данас. Постао сам толерантнији, сналажљивији, научио доста тога о разним земљама и културама и проширио своје знање, без проблема напуштам зону комфора и одлазим у непознато и свако путовање ме бар мало промени. То је и сврха путовања. За мене су путовања начин живота, доносе ми неизмерну срећу и баш зато се радујем свакој следећој авантури!
Марија Миљуш
