ПРВИ НАЗИВИ УЛИЦА ЧАЧКА ИЗ 1893. ГОДИНЕ
ПИШЕ: Милош Тимотијевић
Развој и ширење урбаних целина, регулисање и просецање нових улица, изискује и потребу давања имена новим саобраћајницама. Поред основног задатка за олакшавање рада администрације и бољег сналажења у граду, давање назива улицама увек представља организовани покушај друштва да будућим генерацијама пренесе одабране културне и историјске вредности како би се сачувале од заборава и послужиле као узор младим нараштајима. То је један од начина на који држава или локална заједница утиче на свест савременика и на дужи период обезбеђује стварање пожељног колективног и идентитета. Називи који се дају улицама представљају прихваћену и владајућу државну и друштвену политику у домену обележавања традиције, тиме што се сугерише сећање на одређену личност, догађај, покрет, географску област, просторну целину, историјско раздобље. Имена улица, попут имена школа, могу бити добар показатељ и како се прошлост политички инструментализује и идеологизује.
Улице у Чачку нису имале имена до коначне израде регулационог плана вароши из 1893. године. До тада су улице носиле називе према путним правцима у које су биле усмерене. Улица која води на гробље – „Гробљанска“, „Ивањички сокак“ или „Прћиловица“ – улица која води ка Гучи и Ивањици, улица која води за Ужице „Палилула“, пут за Краљево – „Циганска мала“, улица која води за Крагујевац – „Моравци“, централна улица у граду „Главна чаршија“. Регулационим планом из 1893. укупно 21 улица добија име. Улице су добиле називе, али тргови нису. Остали су стари називи везани за економију града: Велика пијаца, Мала пијаца, Вашариште. Именовање услица уследило је доста касно, када се као пример узме Београд који је прве називе улица добио 1847, односно 1864. године, јер се првобитни називи нису усталили међу становницима престонице.
Сви називи улица Чачка из 1893. године могу се поделити у шест група којима се обележавају и негују одређене традиције: 1) Династије Обреновић (Краља Милана, Краља Александра, Кнеза Милоша, Qубичина, Господар Јована, Кнез Михаилова); 2) Првог српског устанка (Хајдук-Вељкова, Синђелићева, Чупићева, Богићевићева); 3) Другог српског устанка (Мутапова, Ломина, Добрачина, Цветна); 4) Средњег века (Обилићева, Кнеза Лазара, Душанова); 5) Неослобођених српских крајева (Сарајевска, Скадарска, Призренска); 6) Локалних назива (Пиварска).
Од укупно 21 назива, личности из династије Обреновић добиле су шест. Што је још важније, то су централне улице града које су биле најпрометније, најгушће насељене и у којима су биле смештене најважније установе у граду. Поред тих постојале су само још три улице, Сарајевска, Обилићева и Кнеза Лазара, које су у будућности могле носити епитет главне. Све остале улице били су, заправо, споредни још слабо настањени блатњави сокаци. Када се узму у обзир и улице које носе називе по личностима и догађајима из Другог српског устанка, добијамо слику вароши у којој је половина назива улица везана за династију Обреновић. Занимљив је и избор личности из Првог српског устанка, односно уочљиво избегавање свих оних имена која би помутила славу Обреновића. Изабране су личности које су више јунаштвом донеле славу своме имену него што су имали неку истакнутију улогу у вођству устанка или су, пак, изабрани они људи који нису напустили Србију 1813. године.
Заслуге Обреновића у изградњи Србије XIX века биле су велике, а близина њиховог завичаја Чачку условила је и својеврсну наклоност граду, што се изражавало смештајем важних државних установа, које су утицале на развој насеља. Иако су државотворне особине владара из династије Обреновића значајне за изградњу нововековне Србије, тај мотив није имао доминантну улогу у политици давања имена улицама Чачка, већ је преовладавала жеља да се утемељи осећај идентитета града са владајућом династијом као конкретна политичка пракса без историјске анализе заслуга било ког Обреновића за развој Чачка. Државна политика Обреновића је смештањем државних институција у Чачак и градњом великих, па чак и за тако малу варош монументалних здања (Начелство, 1878) да би се те установе сместиле, подупирала развој града. Чачак је вероватно због свега тога важио за средину која је добрим делом наклоњена династији Обреновић.
Политиком давања имена улицама није заборављена и потреба подсећања грађанства на још неослобођене српске области, као важан национални задатак који у будућности треба обавити. Локални топоними, по којима су улице до првог давања званичних назива носиле имена, потпуно су запостављени, остао је само један назив везан за прво индустријско предузеће у вароши. Није увршћен ни било који назив који би се везивао за неку културну традицију. Стварање осећаја јединства династије и народа, подсећање на легендарну историјску прошлост помоћу епских ликова јунака Косовског боја, обележавало је стремљења званичне државне политике у домену неговања традиција давањем назива улица на крају 19. века. Оно што је најважније, већина ових назива опстала је и после 130 година.
