Воде нас професор и учитељица у нека друга времена. Помало заборављена и вероватно превише наивна новим генерацијама. Можда савременици имају веће слободе и не морају по ко зна који пут да ”сахрањују” бабе и деде да не би одговарали, а било је прегршт дечијих несташлука, оригиналних или устаљених. Он је знао да многе доживљаје са ученицима претвори у комику, али и да им олакша и покаже изузетно разумевање за њихове потребе и проблеме. Тако и она, тиха и одмерена, посвећена подмлатку, кога је спремала за животне изазове.
Обоје су генерације и генерације учили једином непролазном богатсву – посвећености људима и књигама. Али, и правим приоритетима.
– Изгледа да је данас замрла жива реч. Потиснуле су је савремене технологије. Некада су нашом улицом пролазиле реке ученика, чуо се жамор, а сада углавном иду сами, или у мањим групама и сви загледани у телефоне. Тако и поједини родитељи. У једној руци држе дете, а другом куцају поруке, уместо да разговарају. Сваки разговор са децом је драгоцен и незаменљив. Посебно док су мали, упијају сваку нашу реч и памте је. Често и за цео живот – подсећају професор Живорад и учитељица Здравка.
И за малопре поменуто разумевање и однос са ученицима има оправдања. Ученици Економске школе у којој је 20 година предавао одбрану и заштиту назвали су га Жико Пуцо Легенда. Сваки његов и њихов потез био је у границама пристојности и знало се ко је професор ко ученик. Чак и она ситуација, када је Легенда ушао у учионицу, а деца се гађала кредама и погодила га у главу. Изашао је и вратио се са шлемом на глави. И ако је можда било страха да ли ће ићи на разговор са директором, или добити мању оцену из валадања, брзо је прошао. Умео је без имало острашћености да прихвати њихове безазлене несташлуке и да им на врло разумљив начин приближи предмет који је предавао.
– Економску школу су, углавном, похађале ученице и није им оружје било баш блиско. Схватио сам да не припремам будуће генерале и шта је важно да усвоје. Требало је више стрпљења за бојево гађање и остале практичне вежбе које нисмо могли да заобиђемо… Прошло је доста времена од када сам радио у школи. Много тога се заборави, али деца остају и праве вредности које им морамо пренети – каже професор Жико. Док је радио у школи, није се радовао само сусретима са ученицима, него и колегама. И они су понекад говорили да су некако замрли смех и шала од када је отишао у пензију.
Пре доласка у Економску школу, професор Жико је радио у Батковићима, околина Рудог у Босни, Рогачици код Бајине Баште и нашим Брђанима. Када се са учитељског путешествија вратио у родни крај, упознао је и учитељицу Здравку. Она је више од 20 година радила у Брђанима и касније у ”Милици Павловић”. Ипак, већи део радног века је провела у сеоској школи у којој је професор Жико био директор.
По доласку у Чачак завршио је Факултет одбране и заштите. Ипак, и из данашње перспективе, уверен је да је праве основе за рад са децом стекао у Учитељској школи. И пре него што је стигао до пензије, 1996. године, предмет који је предавао је укинут. Без икаквог објашњења. Последњих неколико година професор је био помоћник директора Економске школе.
И он и учитељица, која је увек имала новине и пријатна изненађења за своје ученике, не желе много да говоре о себи. Рађе би да нас подсете на те непролазне вредности, али и школу живота коју без људи не можемо да савладамо. Увек им је било важно да испоштују свако дете и пруже му све што би у школи требало да добије.
– Нажалост, данас нема много деце. У Брђанима смо их имали по 350, а данас, понеко одељење. Много тога у животу није опипљиво, као да смо у плићаку, брзо прође и заборави се, али деца и породица остају и људи око нас. И само да буде више деце и ђака – уверени су Милошевићи.
Желећи да истакне праву оданост ђациам и школи, професор Жико помиње и пример учитеља Љубише и Росе Пурић. Иако нису из Прислонице, ту су сахрањени, у селу у коме су годинама радили.
Те непролазне вредности и трагове у њиховим животима оставиле су ћерке Марина и Катарина, унуке Александра и Мина. Највећа радост сада су им праунуци Анастасија и Виктор. Са нестрпљењем очекују свако њихов долазак из Подгорице, где живи њихова унука Александра, Маринина ћерка. Неправедно би било и да не поменемо да је студенткиња Мина Катаринина.
Жикове и Здравкине ћерке су наставиле традицију. Марина је професор у Економској, а Катарина ради у Машинско-саобраћајној школи.
Једном просветари – увек просветари. Такви су били и у породици. Њихове ћерке се сећају да свих смерница којима су их водили ка узорима и пристојности.
– Када пођемо на екскурзију тата би нам само рекао: ”Не пада снег да покрије брег, него да свака животиња остави свој траг!”. То нам је било довољно – сећају се оне.
У духу правих вредности и незибежни рад. Иако су на прагу десете деценије, врло су активни. Професор се бави пчеларством и још увек одржава имање у родној Прислоници.
– Радимо да бисмо живели, живимо да бисмо радили – сагласни су Милошевићи.
СЕЋАЊЕ УЧЕНИКА
– Једном нас је на часу питао ко је имао петицу из одбране на почетку године. Јавио сам се. Онда ме питао колико је домет пушке, не сећам се више које. Одговорио сам да је 300, 400 метара! ”Јеси сигуран”, уследило је ново питање. Потврдио сам. Онда ми је пришао и шапатом рекао: ”Немој никоме да причаш ко ти је професор!”, сећа се једног догађаја са часа, још крајем седамдесетих, Нешо Станојевић. Упамтио је професора Жика и као војника у просвети, тражио је дисциплину, ред и знање.
Фото: Албум породице Милошевић
