Strogi i pravedni. Tako je i danas ostalo. Najviše pamtimo učitelje i nastavnike koji su svakom učeniku darovali najbolji deo sebe i tražili više od naučenih lekcija. I uspeli su da za svoj rad dobiju najveće priznanje. Nezaborav!
Oboje su završili Učiteljsku školu pre Drugog svetskog rata. Zdravko 1936, a Rumena četiri godine kasnije. Čuvenu Učiteljsku školu u Užicu. Generacije, koje su u prvi razred polazile do sredine sedamdesetih više se sećaju nje, učiteljice Rumene. Njen suprug Zdravko je godinama radio na Višoj tehničkoj školi, prethodno je bio upravnik Doma za decu bez roditelja na Rudniku. Tu je i Rumena bila vaspitač. Zdravko je u učionici najviše vremena proveo u rodnim Pranjanima, posle povratka iz zarobljeništva u Nemačkoj…
PRAVDA ZA DECU
U prosvetnim i novinskim spisima ostalo je zabeleženo da je Rumena pravi narodni učitelj, pokretač svega pozitivnog, smela, nadahnuta, nesalomive snage i volje. Prema oceni jednog od školskih savetnika – naročito se ističe. Tada se isticala i po tome što je decu vodila u prirodu, organizovala učeničke karavane, osnovala Sekciju za folklor u ”Abraševiću”.
”Čuveni Rumenini karavani kretali su se svake godine: pozovu se roditelji koji imaju kola, pa oni povezu svoju i drugu decu. Ispred se istakne pionirska zastava, parole i pravac – Kadinjača, Vrnjačka Banja, grob Boška Buhe… Onda ti izleti postanu doživljaj i za roditelje, pa se naredni zajednički planiraju”, podsetila je svojevremeno novinarka Danica Otašević u tekstu ”Narodni učitelj”, posvećenom Rumeni Vukašinović. Te 1986, kada je ”Čačanski glas” pisao o njoj, uveliko je bila učiteljica u penziji. Iako je neizmerno volela svoj posao, nije se nerado povukla. Govorila je da moraju mlađi da rade. Otišla je u penziju u ”velikom stilu”. Njeni drugaci, generacija 1977/78. u Osnovnoj školi ”Filip Filipović” bili su najbolji u tadašnjoj Socijalističkoj Republici Srbiji.
Za 35 godina rada u prosveti, učila je đake u rodnom Zablaću, Jančićima, Majdanu, vaspitavala decu bez roditelja na Rudniku, učenike Medicinske škole, izvela mnoge folklorce. I to je tek deo njenog prosvetnog rada. Sa đacima se zvanično rastala u ”Filipu”, ali nije prestala da bude pravi učitelj. I dalje je deci poklanjala slikovnice sa azbukom za prvi rođendan, učila ih da pišu i čitaju, rešavaju zadatke iz matematike. Kako je i Danica Otašević zapisala, Rumena je smatrala da bi deca trebalo pre polaska u školu da nauče slova.
Koliko je bila pravi narodni učitelj pokazala je kada je posle Drugog svetskog rata držala čitalačke časove, vodila analfabetičke kurseve, meštane Kablara učila da glume i da se kreću na sceni, kada je žene iz Mrčajevaca odvela da vide Jadransko more. Sa njom su i prve posleratne generacije đaka odlazile na ekskurziju.
Rumena Vukašinović je uvek tražila pravdu za decu. Bila je i dugogodišnji porotnik u Veću za maloletnike Opštinskog suda u Čačku.
– Zašto kažnjavamo decu, ona nisu kriva. Kaznimo roditelje, odrasle. Umesto ”sivih domova”, gradimo domove omladine, kulture… Zaboravljamo da su deca naše najveće blago, naša budućnost – jedno je od njenih zapažanja koje prenosimo iz teksta ”Pravi narodni učitelj”. Govorila je i da deca odmah primete nepravdu u razredu i da učitelji sve moraju podjednako da vole i da im ukazuju poverenje. Znala je da po ponašanju učenika oceni u kakvim porodičnim okolnostima žive, ili da li su imala šta da jedu pre polaska u školu. Stalno je isticala da u oblikovanju jednog čoveka podjednako moraju doprineti i porodica i škola, dve nerazdvojne celine.
– Učitelj je taj koji postavlja temelje znanja, od koga zavisi dalji razvoj deteta. Ako je uspeo da izvuče sve one sposobnosti koje je donelo na svet rođenjem i da ih dalje razvija, tek je tada izvršio svoju dužnost. Dečja duša je izvanredan materijal za oblikovanje, dete je veoma poverljivo i prilagodljivo. Sve zavisi kakvom učitelju u ”ruke padne”. A od učiteljskog poziva nema lepšeg. Kada bih ponovo birala zanimanje, opet bih bila učiteljica… – svevremenska je poruka učiteljima.
Stalno je iznova u penzionerskim danima čitala posvete, pisma, poruke svojih učenika. Zato je za sebe govorila da je bogata, prebogata žena. Iako je živela vrlo skromno… Neverovatno, ali umrla je baš 1. septembra, u 72. godini. Bilo je to 1991.
PEŠICE OD NEMAČKE DO PRANjANA
Učitelj Zdravko zavšio je i Školu rezervnih oficira u Bileći. Tako je stekao i zvanje rezervnog pešadijskog potporučnika. Ispostavilo se da će mu vojničke veštine mnogo značiti, možda i spasiti život.
Mladi učitelj iz Pranjana, kao i mnogi njegovi prijetelji i komšije, odveden je početkom Drugog svetskog rata u logor u Nemačku. Ne svojom voljom, školske učionice je zamenio švapskim njivama i livadama.
– Uspeo je da pobegne iz logora. Nikada nije pričao kako se vratio iz Nemačke kući. Najverovatnije, najveći deo puta je prepešačio. Govorio je da mu je najteže bilo od Čačka do Pranjana. Morao je da prođe šest straža različitih vojski. Pred kućnim pragom je zastao pored česme da pije vode i zaspao. Bilo je to u zimu, pred kraj 1942. Smrzao bi se da se pas nije odvezao i probudio njegovu majku, brata i snaju. Od tada je mnogo voleo pse. Jedan ga je spasio smrti na kraju puta… – priča Dragan Vukašinović, Zdravkov i Rumenin sin.
Posle rata, Draganov otac je bio učitelj u rodnim Pranjanima, a potom i upravnik Doma za decu bez roditelja na Rudniku.
Taj put i iskustvo iz Nemačke, vojničku disciplinu, pokazao je mnogo puta u životu. I u svojoj porodici. Kao jedan od najboljih studenata medicine, njegov sin Dragan je primao opštinsku stipendiju. Kada je završio faklutet, Zdravko je vratio svaki dinar, iako nije morao.
– Govorio je da i drugo dete mora da se školuje. Sećam se da sam drugi, treći dan došao iz vojske da bih doneo harmoniku. Otac je za svaki slučaj moj dolazak prijavio vojnim vlastima. Nije hteo da rizikuje ili, ne daj Bože da bude umešan u moje bekstvo iz vojske. Hteo je od njih da sazna da nisam pobegao – seća se Dragan.
Zdravko Vukašinović je dugo živeo posle supruge. Umro je 2005. u 90. godini.
REČENO-UČINjENO
Sve što su zahtevali od svojih učenika i štićenika, Rumena i Zdravko nisu popustili ni svome sinu. Dragan je i u osnovnoj i u Gimanziji bio vukovac. Tada je sve petice tokom školovanja imalo svega dvoje, troje đaka. Završio je i Medicinski faklutet u Beogradu u roku, potom specijalizaciju i subspecijalizaciju iz reumatologije. Prethodno je, zbog uspeha u školi, medicinu upisao bez polaganja prijemnog ispita. Dragan je i svirao harmoniku, aktivno se bavio mnogim sportovima. Takmičio se i u plivanju leptir stilom, jednom od najtežih disciplina…
– Rumena je i unuka Đorđa vrlo rano naučila da čita i piše. Sa tri godine je znao latinicu. Ljudi su se i divili i bili u neverici, kada im trogodišnje dete pročita napise na latinici. Znala je da u zahtevima prema unuku unese dosta nežnosti i strpljenja. Što je svojstveno bakama, često ga je štitila, kada smo ga mi grdili – kažu dr Dragan i njegova supruga Vera. Kako je i Rumena govorila, deca najčešće nisu kriva, a rođenjem su donela mnogo toga dobrog.
