Већина њених ученика из Гимназије је памти као Миру Вучићевић. Право име јој је било Мирослава. Удала се за колегу, професора Небојшу Нинковића, неколико година пре него што је отишла у пензију. И он је гимназијалцима остао упамћен као Нешо… Она, увек ведра и насмејана. Лафица, како бисмо једноставније рекли. Ученици су је звали ”Тичерка”, зато што је предавала енглески, или ”Брбља”, као и многе жене – волела је да прича. А он тих и повучен човек…
– Многи његови ученици су мислили да је био тежак професор. И мени се тако чинило у почетку. Онако нежан, миран, није имао ни возачку дозволу, а Мира је возила ауто, њену ”пеглицу”. Изгледало ми је да је продорнија и јача од њега. Када се удала, питао сам се шта ће са њим? Али… Живео сам са тим човеком 19 година после Мирине смрти, баш сам га добро упознао. Једино могу рећи да је био диван, диван, диван – каже Мирин син Борис Вучићевић Рамел. Његов утисак је јак и зато што професор није имао своју децу…
– Једном сам му рекао: ”Ти си мој очух”, а он ми је одговорио: ”Немој Боки да користиш ту ружну реч!” Онда му помирљиво кажем: ”Добро, ја сам твој пасторак” и уследио је његов јачи одговор: ”То је још ружнија реч!” Хтео је да објасни да неизмерно воли и мене и моју породицу, без тих прецизирања родбинских односа… – сигуран је Борис.
Прави пријатељ, пун љубави. То је оно што је Нешо желео да буде и најближима и својим ученицима. Иако су га неки доживљавали као тешког човека, Борис се сећа да му је говорио да би на поправни испит остављао само оне који су се мангупирали, а нису ништа учили. Онда у августу, знали, не знали, нису због социологије или марксизма понављали разред. Хтео је само да их ”дозове памети”.
ПЕДАГОГ У И КУЋИ
Ту тиху и ненаметљиву страну имала је и Мира, без обзира на то што је волела да прича и често је увесељавала друштво у коме се налазила. Није наметала своје ставове, или правила. Али, умела је младе да подстакне на размишљање.
Посебно упечатљив догађај Борису је био када је пошто-пото желео да му купи фармерке ”501” и маркиране патике. Нису вредела ни њена упозорења да су професорска примања скромна, да гардероба не чини човека, него је важно да буде уредна, умесна и како је носимо.
– Само ме је замолила да јој дозволим да ми један дан одабере одећу за школу. Рекла је и да, ако се мом друштву не допадне, купује ми и фармерке и патике. Пристао сам, али невољно. Била је зима, носио сам и шал. Ја рокер, како то? Али, видим већ испред учионице да ме другови посматрају, тек девојке и њихови коментари: ”Борисе, што си леп!” Приметила је и разредна промену. Догодила се и у мени… Никада ми више није пало на памет да купујем нешто што су сви имали. Уместо тога, изградио сам свој укус за облачење – каже Борис.
Мирино васпитање превагнуло је и када је отишао у Америку да заврши четврту годину средње школе. Живео је у близини Лос Анђелеса, откривао много тога што Калифорнија пружа. Тада је помислио и да је срео жену свог живота. Напустио је школу, запослио се, како каже, имао је чак пејџер те 1992. Ипак, испоставило се да она није била жена његовог живота и да многе америчке навике не припадају њему. Вратио се кући, када је увидео и да у цент гледа колико шта кошта. За тренутак је помислио је да су превагнули други гени, пошто му је отац Американац, отуда и његово друго презиме Рамел…
Такава је Мира била и у школи. Родитељ, пријатељ, педагог. Ничију слободу није спутавала.
– Професорку Миру познајем још из својих детињих дана, јер је била пријатељ са мојим родитељима, па се то пријатељство некако прећутно пренело и на мене, њеног много млађег сарадника на учитељском хлебу. Пред очима ми искрсава једна црно-бела фотографија на којој је моја професорка (предавала ми је две године у Гиманзији, тако да сам њом имао неку врсту двоструког познанства), ослоњена на глатки камени зид, затворених очију и подигнуте главе, смеје се пут небеса. Некако, као да је на њу мислио Црњански у ”Стражилову” (… играћу, до смрти, скоком, сретних, пијаних, бића). Такву професорку, озарену и причљиву, ведру и животу отворену, паматићу, ма каква онострана или овострана стварност да обузима или њу или мене. Верујем да такав њен лик говори о правој унутрашњости, заправо, природи професорке Мире. И она и њен брат Прево били су издашни у давању животне радости. Камо среће да је више таквих људи, премда је довољан барем један човек таквог кова, па све да буде радосније и лакше за подношење. Хвала ти на свему професорка и колегинице – речи су Слободана Николића.
КАД МАЈКА ДРЖИ ЧАС
Слободан је поменуо Предрага Вучићевића Прева, кошаркаша и спортског радника по коме је назван и један летњи турнир на ”Желовом”. И није био само велики спортиста, него и изузетно важна личност у Борисовом животу. Његов отац Мајкл Пол Рамел и данас живи у Сан Дијегу, а Борис је одрастао у Чачку. Одлазио је код њега, има двојно држављанство, али му је увек наш стил живота био привлачнији.
Добро се Мира носила са свим наметима самохране мајке. Није пристала да напусти посао у Гиманзији, родни град и оде да живи у Америци, иако је тамо често одлазила. И Мајкл је, када је Борис рођен, био правник у америчкој морнарици. Није ни он желео да мења посао и државу. Зато, прву баријеру коју је тада требало превазићи је да деда Адам прихвати неудату ћерку и њено дете. Од самог почетка је Прево показао велико срце и помогао сестри и сестрићу и тако су имали све, сигуран ослонац у породици, касније и професора Неша.
Он и Мира су се венчали 1990. Нису дуго остали у браку, пошто је Мира умрла шест година касније. У детињству је боловала од жутице, која је тада само залечена… Највероватније, то је касније изазвало карцином јетре. Њен супруг, тај необични Хецеговац, одрастао у околини Зрењанина, дошао је у Чачак 1973, исте године када је Борис рођен. Зато је волео да га задиркује да је старији Чачанин од њега. Он је рођен у априлу, а Нешо се доселио у октобру… Мири, старој Чачанки, Превовој сестри, са њима се осмехнула срећа, а дочекала је и унуке. Борисов син Стефан је имао две и по године, када је умрла и одлично је памти, а ћерка Теодора осам месеци.
Прошлог месеца, Нешу и Мири је била годишњица смрти. Њему 13, њој 16. августа. Како је Борис већ поменуо, живео је 19 година после ње.
– Не прође ни месец дана, а да не сретнем неког од њених ђака. Мислио сам да сам их све упознао до сада. Стално ми неко са осмехом каже: ”Ти си Мирин син!” То ме чини поносним. Мислим да ни дан данас нисам свестан какву сам мајку имао – каже Борис. Као дете просветног радника, преноси још једну поуку. Сећа се једног часа када је Мира мењала његову професорку енглеског језика Весну Ковачевић.
– Ушли смо у учионицу, видим она седи за катедром. Питам је: ”Шта ћеш ти овде?” Она ми каже да мења Весну и да седнем на своје место. Почеше други ученици да се комешају, нису њој ништа говорили, једноставно, такав сам и ја био, али одједном почех да их смирујем, као да сам професор. Тада ми је дошло у главу да моја мајка држи час и да морамо да је саслушамо и испоштујемо. После тога ме питала: ”Јеси ли сада схватио како да се понашаш на часу?” Јесам, сваки професор заслужује пажњу и поштовање – поручује син Мире Вучићевић Нинковић.