ПРОСВЕТНЕ ЛЕГЕНДЕ МИЛОШ И БРАНКА ЋИРКОВИЋ

”Никада не врши један посао, а да мислиш на други. За сваки рад прибери мисли своје, иначе, постаћеш расејана и заборавна, што у животу нема оправдања. Сама буди свој судија, свој учитељ и свој поправитељ.”

У потпису – ”Твоја мама”. Ту поруку професорка Бранка је посветила својој ћерки Оливери. Засигурно су те речи, у којима је сабрано велико педагошко искуство, посвета и многим генерацијама које је одшколовала. И стални подсетник. Врло често је и Оливера изнова прочита и присети се најдрагоценијих животних поука своје мајке.

Професорка Бранка је умрла пре 14 година. Тек што је пензионисана. Пре пензије је била директор Медицинске школе у којој је предавала. Биологију, као и њен супруг Милош, чувени Ћирко из Техничке школе. И завршетак његовог радног века је обележила директорска функција. Али не у Техничкој, него у Основној школи ”Филип Филиповић.

– Обоје су школу доживљавали као своју кућу. Можда превише одговорно и функције које су обављали. Мамин сан био је и да коначно Медицинска школа добије фискултурну салу, али пре тога је доживела мождану удар. Успела је да присуствује свечаном отварању, а следеће године јој је откривен карцином… Исто је тако и тата хтео да школа у којој је био директор буде препознатљива по ђачким и просветним врлинама. Време их није газило, радо су прихватали све промене и новине и улагали велики део себе… Тата је дуже био пензионер, умро је у септембру прошле године од последица можданог удара. Још увек многи људи не верују када им кажем да га више нема. Био је енергичан, спортски тип. Зато је људима тешко да поверују – прича Оливера Ћирковић. За разлику од своје супруге, професор Милош је дочекао унуке. Њихова ћерка Оливера има Бранку, носи име по баки, а син Драган, Николу и Михајла. Сваки тренутак који је професор провео са унуцима подсећа на све васпитне мере које је годинама преносио ученицима и својој деци.

– Све ћемо да решимо, само хоћу истину – сећа се Оливера сталног захтева својих родитеља.

САРАЈКА У ЧАЧКУ

Милош, рођен и одрастао у Горњој Атеници, упознао је Бранку на студијама у Сарајеву. Пошао је тамо за старијим братом од стрица који је студирао стоматологију. Будућу супругу срео је на вежбама које је водила професорка Биљана Плавшић. И она није једина личност која је оставила јак утисак на будуће колеге. Милош и Бранка су старијем детету дали име по професорки сарајевског Универзитета Оливери Гвозденовић Младеновић.

И после факултета Сарајево је било место у које су Ћирковићи радо одлазили. Не само Бранка. Оливера и Драган су тамо проводили ђачке распусте, а њихов отац је сачувао пријатељства из студентских дана и сваки пут посећивао човека код кога је тада становао.

Завршили су студије почетком седамдесетих година и заједно дошли у Чачак. Да су остали живи, Милош и Бранка би почетком јула ове године прославили Златну свадбу.

После студија Милош је радио у средњим школама у Ивањици и Гучи. Како каже његова ћерка, ти дани и генерације су му били посебно драги. Касније се запослио у Техничкој школи у Чачку, али је предавао у Гимназији и Медицинској.

– Радо су се дружили са старим професорима, Цацом, предавала је латински и историју, математичаром Николом Цветићем, српкињом Радославом, историчаром Пиком, физичаром Булијом, хемичарем Слободаном Радосављевићем… – сећа се Оливера колега својих родитеља који су обележили њено и детињство њеног брата. Чак су она и отац имали заједничке учитеље и професоре. Оливери је у школи ”7. октобар” учитељица била Анка Рафаиловић, а у Гимназији су јој предавали Рашко и Душица Стефановић. 

НЕПОГРЕШИВИ ”ДЕТЕКТОР ЛАЖИ”

 – Много више од лекција из биологије се сећам да нас је на ходницима опомињао ако смо непристојни или гласни. Знао је и да нам на почетку сваког часа скрене пажњу на све што није ваљало, иако није био наш разредни старешина. Имао је тај продоран поглед, као да је говорио: ”Не можете да ме слажете”! Био је непогрешиви ”детектор лажи”. Не полицијски, више родитељски, професорски. Првенствено смо га поштовали, био је прави ауторитет – утисак је његове некадашње ученице Мирјане.

– Говорио је: ”Не можете да ме преварите, све сам школе прошао” – потврђује и Оливера запажања ученика свога оца. Као и са ђацима и са својом децом је инсистирао на искреном и отвореном разговору. Осим истине, реч и рад били су неизбежни принципи и професора и родитеља Ћирковића.

– Сваког ученика је посматрао и појединачно и целовито. Као и многи просветни радници, познавао је околности у којима су живели. Посебно је био осетљив према деци са села, зато што је и он сеоско дете. Увек је хтео да помогне. Али, ако радим ја, радиш и ти! Такав је био и у породици и у школи. Говорио је да увек морамо да имамо циљ и да га следимо. Мени и брату је пренео и љубав према спорту. Заједно смо одлазили на утакмице кошаркаша ”Борца”, водио ме је и у хотел ”Ливаде”, када су у Чачак долазиле незаборавне генерације, Дино Рађа, Тони Кукоч, браћа Петровић, Миховил и Иво Накић… – открива Оливера и спортску страну свога оца. Као и он, она је некада је тренирала рукомет…

И није случајно поменула свеобухватни приступ сваком човеку који је понела од родитеља, просветних радника. Оливера је завршила Медицински факултет у Београду, специјализирала педијатрију. Завршила је и студије и мастер гелштат психотерапије, а сада ради докторат из те области. У Београду има своју ординацију ”Беомедик” и бави се породичном медицином. Лечи све чланове породице, свеобухватно, од најмлађих до најстаријих. За гелштат психотерапију се заинтересовала на усавршавању у клиници ”Case Њestern Reserve University ” у Кливленду. Сачекала је прави тренутак да је примени и код нас. У међувремену, наставила је да се усавршава у свету и у нашој земљи. Аутор је и књиге ”Тражим лек и наилазим на саму себе”…

Њен брат је дипломирани фармацеут и ради као комерцијални директор у компанији ”Здравље” Лесковац. Очигледан утицај родитеља биолога?

КАРАКТЕРИСТИЧАН ЗВИЖДУК

Као на утакмицама. Тај карактеристичан звиждук професора Милоша је имао више значења. Једно сигурно – прекид, шта год да се збива. Добро су га запамтили и ученици и његова породица.

– Он је седео у ”Пролећу”, док смо се ми играли на Тргу или возили аутиће. Када звизне, значило је да идемо кући или се договарамо како ћемо даље. Некада нас је тако упозоравамо да се не удаљавамо превише. Чули смо га где год смо се налазили и трчали до њега – кажу Никола, Бранка и Михајло. Још увек уче да звижде као деда код кога су проводили распусте. И њима је остао карактеристичан осмех Ћирковића. Оливера каже да су по томе посебно били препознатљиви њена мајка и брат. Имао га је и њен отац и увек је било јасно да ли се смеје од срца или је одмах прозрео покушај да га варају.

Оливера је уверена да су њени родитељи и у школи имали исте улоге као у породици. Бранка је била блага и брижна, као мајка, а Милош строг и доследан, као сваки отац. Прави родитељи у формирању сваке личности. И када је год требало, полазили су од темеља. Свака надградња може бити узалудна ако се одазивамо: “Шта је” или ”А”, када нас људи дозивају. Без правог темеља, тешко је у догледно време можемо постати себи и учитељи и судије.