Били су потпуно различите личности, али са много заједничких именитеља. Она строга и праведна, он миран и повучен. Спојили су их просвета, породица, надасве правичност и школа. Обоје су најдуже предавали у Мрчајевцима.
– Петица из физике је имала посебну тежину! Била је свима ауторитет, родитељима, ђацима, колегама и одличан педагог. На њеним часовима, у школи, дворишту, најчешће смо били најбоља верзија себе. Изузетан предавач, наставник са харизмом, строга и праведна. Таква је била наша Цака! Памтим је као једног од најбољих наставника у свом школовању – утисак је некадашње ученице мрчајевачке школе Оливере Сечивановић Милинковић, дипломираног физлозофа и новинара. Сећа се Оливера и да је Цака на посебан начин преносила знање, занимљиво и темељно. Пажљиви слушаоци су на часовима са лакоћом могли да усвоје лекције.
Можда су њени строгост и ауторитет више долазили до изражаја, али ни наставник Милан ништа није препушатао случају. Од деце је превасходно захтевао да се добро описмене. Предавао је српскохрватски језик. Говорио им је да ће их писменост најбоље представити, као и да им та одлика, можда ненадано, може одредити живот…
СЛИЧНОСТ И РАЗЛИЧИТОСТ
Наставник Милан је живео дуже од супруге, до новембра прошле године. Она је умрла још 2000. Није дуго била ни пензионер, свега пет, шест година.
Различитост и заједнички именитељи. Она природњак, он језичар. Наставник Милан је на Вишој педагошкој завршио и одсек за руски језик. Школовала се и она за наставника хемије и математике, али је физика остала њено трајно опредељење.
Ако се вратимо у педесете године прошлог века, студент из Врњачке Бање упознао је студенткињу из Брђана на Вишој педагошкој школи у Крагујевцу. После школовања, обоје су добили посао у Босни, Милан у Добоју, а Станојка у оближњем селу. Ако би сада прочитала своје име, вероватно би исправила: ”Цака!” Није га волела. Добила га је као друго женско дете, пошто су родитељи прижељкивали сина. Ипак, ”неко од горе” је хтео да и треће дете буде женско…
И да се вратимо Босни. Остали су у Добоју неколико година, али су увек прижељкивали живот у Србији. Вратили су се у Миланову Врњачку Бању и прва препрека је била посао. Цака је могла да се запосли као лаборант у ”Врњцима”, ипак, за наставнике српског и руског језика није било посла. Посрећило им се у Мрчајевцима, обоје су се запослили и добили стан у близини, тада Основне школе ”Милан Милошевић Ћопо”, сада ”Татомир Анђелић”. Ту су рођени и њихови синови Зоран и Горан.
– Некада је било другачије, наставници су живели у селима у којима су предавали. Тако су још боље упознавали ђаке, били су потпуно посвећени послу. Нису морали да мисле о превозу и времену, чиме су људи врло оптерећени, када раде у удаљеним местима – каже Горан Милисављевић, Миланов и Цакин син, некада ученик, касније колега.
Када су његови родитељи предавали, и сеоске школе су биле пуне ђака. У Мрчајевцима их је било више од хиљаду. Свој тој деци Милан и Цака су на посебан начин оставили трага. Можда је био миринији и повученији, али за разлику од своје супруге, он је увек био активан у друштву, својевремено и политици. Волео је да пише, а о оставио је трага и као рецезент књиге Владимира Тошића ”Мрчајевци и околина”. Запамтили су га ђаци и по шаху. Подстицао их је на ту мисаону игру, водио секцију и локални клуб. И успео је, било је награда на многим такмичењима из шаха. Анимирао је децу заједно са наставником математике Миланом Батавељићем, који је касније наставио да води шахисте мрчајевачке школе.
Милан је од 1974. до 1978. био директор школе у Мрчајевцима. Али, како каже његов син Горан, најзадовољнији је био у настави. И Цакин живот су били школа и деца, њена и сва друга.
МАЈКА И НАСТАВНИЦА
– И њој су сва деца била иста. Ценила је знање и рад. Нико се није жалио на њене оцене, иако је била захтевна. Требало је добро се намучити за петицу – потврђује и њен син Горан. Добро је знао како је на њеним часовима, а нарочито да нема привилегованих.
– Мало сам се опустио на почетку шестог разреда и нисам редовно учио физику. Она је то приметила и у школи ме прозове да одговарам. Нисам знао и добио сам јединицу. Остала деца су занемела, нису могла да верују. Питао сам је код куће зашто је тако урадила, она ми је само одговорила да учим редовно и да се не плашим за оцену. Тако је и било, касније сам ишао на такмичења из физике. Та јединица је ми је била подстрек, а разбила је све дилеме, ако их је било! Цака је била иста према свима – напомиње Горан. Исто је било и на часовима српскохраватског језика. Иста правила за све, нема повластица ни за синове наставника Милана.
Деца, као деца! Али, само једном – више му није падало на памет! Горанов брат се заљубио у једну ученицу, која је била годину дана млађа од њега. Требало је да њено одељење има писмену вежбу, а хтео је да она добије добру оцену. Због љубави је прекршио строго правило, пронашао је задатке које је његова мајка спремила и дао јој. Наравно, она је брзо урадила и добила петицу. Ипак, наставница је брзо схватила да нешто није у реду! Подробно је испитала ту ученицу и она је, на крају, све признала. Обоје су кажњени…
– Није било строго правило да не смемо завиривати у њихове припреме за писмене вежбе. Подразумевало се и, нама заиста никада није падало на памет да тако нешто урадимо! Брат је попустио због љубави, само тада! Он чак није био вуковац, имао је четворку из хемије. Моји родитељи су били изузетни пријатељи са настаником, али им никада није пало на памет да га питају да поклони њиховом сину петицу. Строго су поштовали одлуку свога колеге – прича Горан. Он је сада учитељ у Основној школи ”Милица Павловић” у којој је његов отац предавао десетак година пре пензије. Живот је хтео да он наследи родитеље у просвети. Прво је уписао метеорологију на Војној академији у Сарајеву, али се убрзо заратило. Чак је и пре тога одлучено да се осморо студената метеорологије пребаци на друге смерове. Горан није желео и у Ужицу је завршио Учитељски факултет. Његов брат Зоран је дипломирани економиста, живи у очевој родној Врњачкој Бањи. Једино Горан у просвети. До сада, његови и Зоранови наследници нису показали интересовање. Можда генерације које тек буду стизале. Провлачиће се Миланове и Цакине способности да пренесу знање и што је најважније, оставе трага. Како је и Оливера поменула на почетку, уз некога и са неким, бити најбоља верзија себе.