ПРОСВЕТНЕ ЛЕГЕНДЕ ЦИЛЕ И СОЊА ПИШЧЕВИЋ

”Да Атина нема кројача, сви би Атињани били голи. Да Атина нема обућара, сви би Атињани били боси. Да Атина нема учитеља, не би било ни Атињана”.

На још једну изреку мудрих Грка подсећа Олга, ћерка професора Цила и наставнице Соње. Вековима је остала велика истина. Посвећена је свим просветарима који су најлепши део себе издашно поклањали ђацима и студентима. И њеним родитељима. Предавали су математику, једно време обоје у Гучи, а касније Циле у Техничкој, а Соња у више чачанских школа и Рошцима.

Та посвећеност предмету који је предавао посебно је била изражена код професора Владана, како му је било право име, иако су га многи најбоље знали по надимку. Остајао је сатима и сатима да трага за решењима најкомпликованијих задатака. Скоро до краја живота је непрестано проучавао сваку математичку збирку. Дешавало се и да пронађе грешке и на њих је добронамерно стално указивао издавачима. Били су му захвални, или бар учтиви.

– Понекад би се ноћу будио да решава задатке. Врло често је са дугогодишњим пријатељем из Техничке школе, професором Мидом Антонијевићем, разговарао о математици. Толико су били посвећени – сећа се др Смиљана Мања Пишчевић, млађа ћерка професора Цила и наставнице Соње.

Оно што је толико волео, преносио је и другима. Иако врло строг и доследан професор, свакоме ко је желео, могао је без проблема да пренесе знање. Није му било тешко ни да средњошколце учи од почетка, ако је требало и таблицу множења или Питагорину теорему, који су азбука математике.  

И СТАВ ИЗАЗИВАО ПОШТОВАЊЕ

– Данас, када сретнем некадашње ђаке, кажу ми да сам била строга, али правична. Увек ми је драго да чујем тако нешто. Јесам била строг наставник, имала сам став и деца су то поштовала. Памте ме и по шеширима које сам увек носила. Ту навику ни данас нисам променила – каже наставница Соња. За разлику од њеног супруга који је највећи део свог живота посветио математици, Соња се у пензији почела да слика. Врло успешно, једно време је похађала и радионицу у Дому културе.

Као  и већина њених ученика, била је наставник – путник. Док је путовала у Рошце, устајала је у пет сати да не би пропустила аутобус, а често је била принуђена да се сналази. Њу и остале наставнике повремено је у школу возио колега Боро Васиљевић.

Та школа је само део Соњине радне биографије. Предавала је и она у Гучи, заједно са супругом. Он у средњој, она у Основној школи ”Богдан Капелан”. Када су се вратили у Чачак, радила је и у Техничкој и Машинско-саобраћајној школи. Последњих година остала је у ”Филипу”.

– Одрастале смо верујући да је просветни радник јако важна професија. Док су наши родитељи радили у разним школама, кроз нашу кућу је прошло хиљаде ђака. Дирљиво је и импресивно када вас генерације којима сте били разредни старешина позову на 50 година матуре. Наши родитељи нису имали непријатеља међу колегама, а исто тако, нисмо биле привилеговане, нити имале било какву протекцију! Напротив, осећале смо одговорност да будемо добри ђаци и прави другари – каже Олга Пишчевић Doyle. И пре него што мало детаљније проговоримо о њој и њеној сестри, остајемо дужни да поменемо да су Циле и Соња увек помагали ученицима да лакше савладају математику. Професор нарочито. Никада се није бунио, ионако му је час увек био кратак да им пренесе све што је желео. Није било довољно ни дружења са пријатељима и колегама. Он је трајња пријатељства чувао са професорима Ћирковићем, Булићем, Антонијевићем, Стевићем, Љубицом Ерић, Бранком Калезић. Наравно и кумом Раденком Ковачевићем. Уз ризик да некога неправедно изоставимо, желела је и Соња да истакне своје драге пријатеље и колеге Славијану, Станију, Борку, Гину, Мића Миловановића, Шиљковића, Миру Лукић из Машинске школе.

КОРЕНОВАЊЕ

Циле је одрастао у Чачку, у Кнез Милошевој улици. Завршио је Гимназију, као и његов брат академик Алекса и сестра Олга. Цилов брат био је дугогодишњи професор Стоматолошког и Медицинског факултета у Београду. И из његове пребогате радне биографије остаје упечатљиво да је био један од оснивача Удружења максилофацијалних хирурга Европе. Умро је 2007, пет година пре брата Цила. Чачани су га звали Цале. Циле и Цале!

Сестру Олгу су изгубили одмах после Другог светског рата, пошто је подлегла од туберкулозе. По њој је касније названа Цилова старија ћерка, а млађа по баки. Смиљана Пишчевић, сениорка, како бисмо данас модерно рекли, била је прва жена одборница у Чачку. Два пута је одвођена у логор на Бањицу. Преживела је, за разлику од свог брата Милутина Смиљанића, професора чачанске Гимназије, који је стрељан у Јајинцима током Другог светског рата.  Ни њен супруг Иван није изашао из ратова без одликовања. Био је носилац Карађорђеве звезде и Албанске споменице.

Све је Циле памтио, одрастајући у граду у коме је и његова породица остављала траг. Чувао је успомене на некада ”брисани простор” у Кнез Милошевој улици, Мораву и пет топола, Фудбалски и кошаркашки клуб ”Борац”, чачанске легенде. Свирао је и гитару са Јараком. О њивама и кукурузима у сада пренасељеној улици у којој је живео и знаменитим Чачанима, професор је причао Александру Радовићу у емисији ”Носталгија” и тако су сачувана драгоцена сећања. И тих пет топола поред Мораве, које је професорка српског језика Љубица Ерић помињала у некрологу посвећеном колеги Цилу, чувале су успомену на многе младиће и девојке овога града. Међу њима и на професора који је својевремено, заједно са пријатељима, отварао сезону купања још у мају…

Будућу супругу Соњу упознао је у Београду почетком шездесетих. Дошла је на студије из Берана и није се враћала у родну Црну Гору. Уместо тога, вратила се са Цилом у Чачак.  

Њихову просветну причу посебно употпуњују ћерке. Олга је дипломирани инжењер електротехнике, више од 20 година живи у Даблину и удата је за Ирца Мартина. Њене школске дане обележиле су Вукове и Аласова диплома, била је ђак генерације. Садашњег супруга је крајем деведесетих упознала на усавршавању у Ирској. Мања је доктор стоматологије, специјалиста ортопедије вилице. Та звања употпунила су и њене успехе од почетка школовања. Данас је власник Стоматолошке ординације ”Др Пишчевић”. Остала је да живи и ради у Чачку.

Како је и претходно Олга поменула, једина привилегија за њу и сестру и генерације ученика њихових родитеља било је знање.

– И Циле је остављао ученике на поправни, поједини су због математике губили годину. Али, многи се нису љутили на њега због тога, чак ни жешћи момци. Напротив, одушеве се када чују чија сам ћерка – прича др Мања о ономе што би свако од нас желео да чује о својим родитељима. Одушевљење других људи на помен њиховог имена.

З. Ј.