Човек кога сви знамо! Намеће се такав утисак, иако му се и не јавимо у пролазу. Улива поверење, а ко може боље да га осети од деце. Када је најпотребније, у право време је на правом месту!
– Имајте увек времена за рад, то је цена успеха – једна је од порука коју је наставник Зоран Јестровић упутио својим колегама, када је одлазио у пензију. Његов учинак се није мерио само наградама, а било је и њих. Скоро сваке године. Колико је тек остао у лепим сећањима генерација и генерација ученика. Многима је био и путоказ.
– Изузетна ми је част да радни век проводим у школи у којој сам била ђак. Поносно кажем, учила сам од најбољих професора који су својим примером сведочили истинитост свега што су нам преносили. Мој разредни старешина Зоран Јестровић био је и остао мој узор у раду и преданости послу, кога волим и радим срцем – утисак је Данијеле Пештерац, професорке у Основној школи ”Вук Караџић”. Спонтано су се отеле њене речи и пре него што је професор Зоран представљен на прави начин. Имају и доста заједничког. И он је највећи део радног века провео у Основној школи ”Вук Караџић”. Предавао је основи технике. Није дозвољавао ни да буде типично ђачко: ”А, ОТО, не морам да учим”, кад поглед падне на распоред часова.
– Тај предмет развија радно васпитање код деце. Увек су ми на крају часа, када су у миру излазила из учионице, деца прошаптавала: ”Ред, рад, дисциплина!” – подсећа професор Зоран. Чувена изрека из школе!
Више од 20 година је био помоћник директора, сада је и Данијела на тој позицији. Он је унео и новину – део радног времена у учионици, а други за остале, неизбежне послове. Касније су такав начин рада примењивале и остале његове колеге и ван Чачка. Преносио им је своје једноставно и применљиво правило на разним састанцима и сусретима просветних радника. Знао је врло вешто да сачини распоред часова, или дежурстава, тако да његове колеге немају велике паузе између часова или да се нађу у недоумици, остати у школи, или се вратити кући. Уобичајена предузимљивост професора ОТО-а.
ДРАЖИ СЕОСКИХ ШКОЛА
Наставник, па професор. Како у звању, тако је и у школовању постепено напредовао. После чачанске Гимназије, завршио је Вишу педагошку у Крагујевцу, онда Технички факултет у Чачку. Некада је и на том факултету био смер за професоре техничког образовања. Али, у причи о његовом школовању никако не бисмо смели да пропустимо Љубић. Његов родни Љубић и једну од најстријих школа школа у нашем крају. Памти све учитеље, међу њима и Драгицу Брковић, касније наставницу математике у Основној школи ”Ратко Митровић”. Каква су, тек, сећања на прво радно место.
– Кушићи! У школи ”Мајор Илић”. Провео сам ту годину дана, понекад, и данас ми буде жао што сам отишао. Предавао сам основи технике и ликовно васпитање. На крају школске године приредимо изложбу дечјих радова… Много смо радили и учили. Сјајан колектив, сјајна деца! Још увек су ми врло живе слике у глави, када зими промрзли дођу на часове и греју се поред пећи. Обавезно у вуненим чарапама, понеке ”прогледале” и откривају промрзле прстиће. Какав су ми само испраћај у војску приредиле колеге! Ишли смо на Јавор са децом, вадили кромпир, а поглед пуца на Кладницу – једна за другом се ређају приче професора Зорана из кушићских дана. Од тада је убеђен и да сваки просветни радник мора осетити чари сеоских школа.
Из Кушића се преселио у ”комшилук”, у Горњу Горевницу, а онда у ”Вук”! И тамо – сусрет са некадашњим наставником.
– Затекао као сам дивне колеге и људе, Милисава Прокића, Миладина Тодоровића, Радоја Лазића… Лазић ми је предавао у школи у Прељини. Био ми је наставник, колега, касније и директор. Од њега сам научио да је школа друга кућа и да морамо много да радимо.
Већ стечено поверење ђака у Кушићима и Горњој Горевници, ”пренео” је и у нову школу. Тако су и многе генерације у ”Вуку” одамах прихватиле њиховог Окца. Добио је надимак по једном лику из серије која је била популарна седамдесетих година. Није се љутио због тога. Једино су му могла да му засметају неумесна и непримерена прозивања по надимку. Тада се није одазивао.
ЗА ИСКРЕНОСТ И ПРАВО ДРУГАРСТВО
Није тешко осетити говоре ли деца истину, па и одрасли. Када није било фолирања, био је спреман да помогне, без двоумљења.
– Много сам волео искреност! Једном је ученик разбио прозор у нашем кабинету за основи технике. Рекао сам му да зовне домара да очисти разбијено стакло и да га однесе код мајстора да стави ново. Пошто је живео на Кеју, када се враћао кући, баци га у Мораву са пешаччког моста. Пролазе дани, нема прозора. Одем код њега кући, родитељи ништа не знају. Тако су уместо стакла, морали да набаве цео прозор, прво да доведу мајстора да узму меру. Читава перипетија је могла да буде избегнута да је дете било искрено! О искрености и правом пријатељству сам им врло често говорио на часовима одељенског старешине. Ако имате правог пријатеља, имате све! Много сам волео те часове. Они су другарима и мени причали догађаје из свог живота и тренуцима, када су им други показивали право пријатељство, или када је изостајало… Учио сам их и да све људе поштују, без изузетка – каже професор Зоран.
НИКОГА НЕ ЗАБОРАВЉА!
Чувао је и неговао добре људе, школску имовину, као и предмет који је предавао.
– Трудите се да овај предмет и облик наставне праксе нађе своје право и одговарајуће место, улогу и значај у васпитно-образовном процесу. Утичите на развој креативности и ставралачког техничког мишљења, као најважнијег циља овог предмета – још је једна порука коју је упутио својим колегама, када је одлазио у пензију. Било је то крајем 2013. И да не помињемо све судбине тог предмета! Чувао га је Зоран организовањем и учешћем на такмичењима, био је и рецензент уџбеника за основи технике и оних које је писао некадашњи професор Голубовић. Знао је да организује забаве за ученике, можда и најлепше прославе мале матуре у школи, фолклор и друге активности са Љиљом Танкосић, Загом Стојиљковић… Тек ангажовање у активима одељенских старешина или професора техничког образовања. Зато су и стизале награде Бронзана плакета ”Борис Кидрич”, Признање Друштва педагога техничке културе Србије, захвалнице од колектива… Колико је непоменутих и награда и људи.
Колико му је тек драго када се њему и његовим колегама редовно јаве Катарина Матић из Америке и многи други ученици. Ваш Зоки никога није заборавио!
– Много пријатеља, много успомена – кажу Зоран и његова супруга Гордана. И колегиница. Гордана је предавала руски језик у Основним школама у Јежевици и Заблаћу. Како је и тај предмет замирао, пре пензионисања је радила у библиотеци школе ”Вук Караџић”.
И ко ће боље да посведочи о посвећености професора Зорана од ње и њиховог сина Николе. Сећа се и Гордана да је врло често у најранијим јутарњим сатима журио на аутобус, или да су му полицајци говорили да би по њему могли да навијају сат, када га виде у Улици цара Душана, када иде ка школи.
Нису га снага и преданост ни данас напустили, једино су се он и Гордана више посветили пољопривреди и кући. Дошло је Николино време да се искаже у послу, као и многих генерација које његов отац одшколвао.
– Имајте времена за рад, то је цена успеха! Уважавао сам ученике, родитеље.Све људе. Зато бих поново, без размишаљања, био просветни радник! Како најбоље учити, него на правим примерима!
Фото: Албум породице Јестровић
