ПРОСВЕТНА ЛЕГЕНДА ЖИВОТА КАРОВИЋ

”Унео си у ову нашу школу нешто што се уноси само у сопствену кућу, нешто што се може само донекле појаснити речима. Осмишљеност и предузимљивост, нешто што истовремено има далекосежну снагу озбиљности и стручности и племениту душу посвећености. Тек толико да се зна и помене!”

Порука за њиховог Жика, на Савиндан 2015. Тако су се наставници Основне школе ”Др Драгиша Мишовић” поздравили са колегом и директором, када је одлазио у пензију. Провео је Живота Каровић са њима скоро 12 година и сада их повремено посети. Увек је радо виђен гост, а носи и он најлепше успомене из тог времена, иако је био руководилац, не професор физичког васпитања.

– Колеге су ми стално говориле да сам дошао на Благовести. Било је то 7. априла 2003. Тада је школа имала нешто више од 800 ђака, а када сам пензионисан 1.300. Расла је, али смо успели да створимо једну лепу атмосферу у колективу. Трудили смо се да сви дођемо расположени и растерећени и да обезбедимо бар основне услове да тако буде. Претворили смо неке просторије које нисмо користили у мањи вртић да би колегинице које су имале децу тог узраста могле да ускладе породичне и пословне обавезе. Ангажовали смо једну незапослену учитељицу. Постао је тај вртић врло популаран, радио једно време, а, када су деца порасла, ту је одржавана настава из веронауке. Исто тако, никада ништа нисам скривао од колега, по природи сам гласан, увек сам држао отворена врата од канцеларије и њима сам говорио да ми не поверавају никакве тајне. Од толико обавеза, нисам могао да размишљам да ли ћу се изрећи или не – био је то тек делић шаљиве свакодневице некадашњег директора. Прихватало је његово радно окружење и другу страну. Није било скраћивања часова, а увек су постојали начини да се и ђачки испади брзо превазиђу. Договорили су се и наставници да не бирају они на крају школске године ђаке генерације, него деца. И још увек имају своје бисере из сваког одељења. Остало је тако и данас.

– Деца их непогрешиво изаберу. Додела награда је увек праћена овацијама. У супротном, неко увек може да буде оштећен… – каже професор Живота.

НЕКА ДРУГА ВРЕМЕНА

Ништа мање нису му остала упечатљива сећања из чачанске Гимназије и Техничког факултета. Почео је да ради у 23. години. Тек завршио ДИФ, већ примљен у школу, коју је не тако давно завршио. Зато су га се добро сећали и многи гимназијски професори који су му предавали. Само, вратио се као колега, не ученик. То му је јасно ставила до знања и професорка географије Мила Миленковић, када јој се обратио као ученик. Прво му је рекла да јој не персира више!

Из гимназијских дана и најживља сећања на кошаркашке лиге. Досетили су се професор Александар Стефановић и он како да заинтересују ђаке за секције.

 – Покренули смо кошаркашку лигу. Сва одељења су играла утакмице, имали смо и мушке и женске екипе. Трајала су такмичења по два месеца. Приметимо у једном тренутку да су девојке слабије и онда решимо да сабирамо бодове. Кад, на часовима физичког дечаци помажу другарицама… Биле су врло посећене те утакмице. Момци који су тада судили, постали су касније кошаркашке судије – сећа се професор Живота. Пре тога, средином седамдесетих, основао је са Рајком Ђоковићем Одбојкашки клуб ”Партизан”. Водио га је једно време, али не задуго. Посветио се школским секцијама.

– Другачије је тада било. Сећам се и да је Михаило Коларевић редовно долазио у школу да проверава да ли ђаци који тренирају у његовом клубу имају слабе оцене. И многи други. Зна се шта следи у супротном. Тада је у школама организовано много више секција, наравно бесплатних. Нисмо наплаћивали ни дневенице за одлазак на екскурзије. Ако смо разредне старешине, наша обавеза је да водимо децу и бринемо о њима тих дана. Сада је све другачије…

ЗАБРАЊЕНО ВОЋЕ

У Гимназији је често био разредни старешина трогодишњем пољопривредном смеру. Некако су се издвојили као најненашнији, али наишли су на професора Животу. Гледао је да што више ђака, уколико има услове, упише четврти степен. Десило се да је једне године било два одељења четвртака. Било је и других искустава.

– Одведем их једном на праксу у Институт за воћарство. Тамо их дочека Милисав Митровић, покаже им велико складиште јабука, које су могли да једу колико год су желели. Али, имали су и једно дрво са два плода. Објаснио им је да је то сорта на којој је доктор наука радио годинама и да само јабуке не једу, пошто су морали да сачувају семе. Чим сам се вратио у школу, звони телефон! Било је слатко забрањено воће!

Била је то једна од ретких ситуација у којој професор Каровић није могао да реагује. Деца су штитила једне друге, а нису ни схватили зашто баш те јабуке није требало да једу. Научници су морали да чекају годину дана да добију ново семе.

Можда тада није могао, али било је итекако ситуација у којима је знао да наведе децу да се поправе, без казни. Посебно, док је био директор.

– Ако се наставници жале да им неки ученик омета час, само им кажем да га пошаљу код мене. Понесе књигу и свеску, а ја му задам да препише последњу лекцију коју су учили. Наставе и за време одмора, а уколико не заврше до наредног часа, кажем им да ураде код куће и донесу ми свеску сутра пре школе. Мислите да су се понављали такви испади! Појавивали су се једно време и графити на тек окреченој фасади. Није тешко открити ко је то радио, а онда, натерам их да сами прекрече. Дешавало се и да колеге сваки час шаљу децу код мене. Е, онда их послужим соком и вратим на час. После више није било страшно отићи код директора на разговор, а колегама сам скретао пажњу да поведу рачуна и смире несташне на часу. Деца су невероватна, никада не можете да их преварите. Чак ни оне најмање! Непогрешиво осете које заинтересован за њих и ако их грдите, да ли је из добре намере. Чак и када одреагујете у афекту, схватиће пре или касније – искуство је и професора Животе.

Како ”одрадити своје”, без казне и било какве присиле научио је од капетана Николића у војсци. Довољан је само један пример старијег војника, који је сваки пут био пожарни да би избегао јутарњу гимнастику. Али, није капетану било тешко да са њим посебно ради. Задао би му да истрчи неколико кругова у ходнику дугом 200 метара и уради све вежбе, као и други војници. Уз мало воље и домишљатости, ”није тешко бити фин!”

ДАЛЕКОСЕЖНА ОЗБИЉНОСТ

Остао је и данас ”спортски” тип професор Живота. Не чуде ни његове приче да га ђаци радо поздрављају на улици и да се добро испричају, иако, после толико времена, немогуће је сетити се многих. Улива поверење и достојанственим држањем, али не препотентним, као и народним говором. Садржана је и у њему основна животна једноставност. Колико људи зна да је магистар физичког васпитања? И на студијама је примао стипендију, која је била већа од његове плате у Гимназији. Предавао је и на Техничком факултету и тамо се сјајно дружио са студентима и колегама, заједно су припремали универзијаде, уредили студентску службу.

– Нема човека са којим нисам у добрим односима, или, не дај Боже, не говорим!

Вероватно је и због тога од колега, за одлазак у пензију, добио ”диплому за одличан успех и примерно владање”. Имали још један поклон, кога посебно чува. Сваке године би и он решавао тестове на завршном испиту. Кад заврши, остави их и заборави на њих. Али, људи су чували и поклонили му све те тестове на којима је освајао доста бодова из свих предмета.

Диплома и за другу страну. Професор Живота има две ћерке, Маријану и Олгу. Маријана је дипломирани економиста, живи у Београду. Она има три ћерке. Најстарија је на постдипломским студијама у Стокхолму, средња је пилот, научила је да управља малим авионима, а најмлађа бруцош, студираће у Копру.

Млађа Олга је доктор фармације. Живи у Шведској и има два сина. Често је и њима деда у посети.

Супруга Љиљана није жива, већ 15 година. Предавала је српски језик у Медицинској школи. Како каже професор Живота, била је строга и захтевна, али још увек од деце ништа није лоше чуо о њој. Као ни о њему!

Фото: Албум породице Каровић