Професорка биологије и песникиња. Неважно је шта ћемо прво поменути и по чему је препознајемо. И мисао и лепа реч су прапочетак свега, а својствени само човеку.
”Ако сам корен/ви сте топла влажна земља/што га храни… Да сам град /ви бисте били најлепша, најдража, најдужа/у њему улица!” Први и завршни стихови песме Светлане Вучковић ”Мојим ђацима”. Није једина посвећена њима и да је у свакој речи истакнута надградња. Она права коју добијамо само од деце, а тек, ако смо испред велике групе, из часа у час. Тада нема скривених делова душе…
– У мојој Петој београдској гимназији сам имала дивне професоре, који су ми били путоказ и узор у раду са ђацима. Од њих сам научила колико је важно бити праведан и доследан, давати себе у образовном и васпитном погледу. Строгост сам препустила другима… – сећа се професорка Светлана, која је пензионерка петнаестак и више година.
Чачанка из Београда предавала је у Машинско-саобраћајној, а како подсећа, ”гостовала” и у Економској, Медицинској, Прехрамбено-угоститељској школи. Једно време је путовала и до Краљева. Тамо је предавала у војној школи. И нису само професори Пете београдске били прапочетак њеног просветног трага.
– Почело је дечијом игром учитељице, а завршило се са 36 година радног стажа – наговештава Светлана. Завршетак који помиње је само временска одредница званичног просветног стажа:
– И данас трају дружења са некадашњим ђацима и колегама. Градиво из биологије, као и српског језика, стално обнављам са унуцима!
Непрекидни циклуси просветног живота, неуништива материја, или биљка којој није потребно зимско мировање. Нема ни дубоког зимског сна…
НЕСКРИВЕНИ ИЗВОРИ
– Причала сам свим генерацијама: ”Брзо ће се завршити ово ваше школовање и биће вам најдража успомена. После вас чекају посао, брак, деца. Морате бити одговорни људи и водити рачуна о многим стварима. Сад је ваше само да учите!” Врло често некадашње ученике срећем у граду, таксију, амбуланти, поред Мораве. И увек чујем исто: ”Драго ми је да Вас видим. Ништа се нисте променили!”Одмах им кажем да оду код офталмолога за наочаре… Сваки сусрет нас врати у школске клупе и младост – прича професорка Светлана.
Многи њени ђаци данас су јој колеге. Иако је танка граница до велике неправде према осталима, често је и немогуће непоменути и поједине ученике. Било да су зашли у просвету, или не. Нескривени извори радости, што је преиначен назив њене збирке поезије ”Скривени извор”, била су и одељења средњошколаца са посебним потребама. Како заборавити велику љубав коју они нештедимице дарују и професоре доживљавају као родитеље.
Међу нескривеним изворима Милан Громовић и Слободан Ниџовић. Блиска им је и поезија. Громовић је предавач на унивезитету у Новом Саду. Професорка је одушевљена младим човеком који је после Машинско-саобраћајне школе, завршио студије књижевности и досеже до универзитетских звања.
– Посебна прича су и људи са којима сам радила. Били смо нераздвојни и ван школе. Организовали смо разна такмичења ученика, дружења, заједно смо славили све велике породичне догађаје. Било је и лепих путовања. Дружили смо се све до појаве короне, надам се да ће опет бити тако. Школа нам је била као друга кућа!
И нису многе згоде потицале само од деце, иако су знали да их и те како зачине. Та дечија домишљатост дошла је до изражаја и у сусрету две професорке, наше саговорнице и Бојке Златић, која је предавала енглески језик.
– Ушла са са ђацима у кабинет за биологију, а за нама и Бојка. Рекла је: ”Овде ја имам час”. Пошто смо пријатељице, одговорила сам јoj “No, it’s my classroom”. Она је наставила: ”У распореду пише да ја овде имам час”. ”It’s mistake. This is my class”, поновила сам. Ђаци нас гледају у чуду и на крају проговорише у глас: ”Професорка, зашто јој говорите на енглеском, када она ништа не разуме”. И данас се смејемо том догађају – каже Светлана Вучковић.
Не само Бојка, много је и колега који су јој обележили просветне дане. И пошто смо на танком леду, увек неко буде изостављен, да поменемо бар Љубомиара Сикору, некадашњи директор Машинске-школе, ”кривца” за многа незаборавна дружења, Љиљану С. Ранковић, Весну Аxић, Љиљану Чакајац Пајић, лекторку Светланиних књига поезије, Зорицу Јовановић, која јој је била техничка подршка у настајању свих тих дела. И…
ЖИВОТНА НАДГРАДЊА
Та Чачанка из Београда у рођена је на Палилули, 1947, у делу града кога су Београђани некада називали ”Хаxи Поповац”. У родном граду је завршила и Природно-математички факултет. Дошла је у Чачак за супругом Стеваном. Његов деда, по коме је добио име, оснивач је Дома ученика, одмаралишта ”Здрављак” и, како бисмо данас рекли, био је истакнути активиста Кола српских сестара. У свим тим, намерно истакнутим заоставштинама, препознаје се брига о деци, о сваком детету. Стеван млађи Чачанима је познатији по надимку Баћо и као власник прве приватне апотеке у граду.
Стеван и Светлана имају Владимира и Милицу, а већ су и петоструки дека и бака. Владимир, доктор ветеринарске медицине, и професорка Филолошког факултета Снежана имају Ладу, Ему и Виту. Магистар фармације Милица и специјалиста опште хирургије, примаријус др Иван Костић, су Ђорђеви и Магдаленини родитељи. Милица је и професионално очева наследница и води апотеку. А, унучићи, одрасли млади људи, су животна и просветна надградња песникиње и професорке биологије.
ТИТРАЈИ СРЦА И ДУШЕ
– Успешно је савладала вртлоге ”Вирова” и охрабрена кренула ”Траговима немира”, уткивајући у потку поезије – доживљено и снено, и своје и туђе, прошло и садашње, стварно и могуће, видљиво и невидљиво, али све надахнуто љубављу. Вођена титрајима свога срца и своје душе, наишла је на ”Траг свица”, који својим трептавом светлошћу обасјава сан и јаву, љубав и мудрост, поетисаног, али и наших живота. Трагајући за новим поетским формама, она је у ”Трагу свица” објавила и циклус хаику поезије, којом доминира њено, готово фактографско, виђење природе. Крећући се, само њој знаним поетским стазама живота, Светлана Вучковић је пронашла ”Скривени извор”, чије су се искричаве капи преобратиле у праву бујицу, дубоко у души чуваних сећања и осећања, која су сада смело похрлила ка читаоцима – утисак је Љиљане Чакајац Пајић, професорке књижевности. Наведена је и већина Светланиног поетског стваралаштва, сабраног у збиркама. До сада их је шест, а на помолу је и седма ”Мозик речи”.
Стваралаштво наше професорке је заступљено и у Антологији просветних радника ”Крилате руке љубави”, као и Лексикону писаца просветних радника Југославије. Члан је Удружења књижевника Србије и Књижевног клуба ”Драгослав Грбић”.
– У оквиру петог Међународног студентског кампа ”Интеракција 2010” на коме су учествовали млади редитељи из готово читавог света, нашао се и Роберто Ресендиз из Мексика, кога су инспирисале Светланине песме да сними врло запамћен филм у коме говори о свом поимању живота и љубави, тако да ће њени стихови , путем ”Интеракције” обићи свет – није пропустила да помене професорка Љиљана у својој рецензији збирке ”Скривени извори”.
И још нескривене и вечите надградње за нове генерације. Добре људе, како су и описани у Светланиној песми ”Мој ђак”.
”Мој ђак – поносно децу своју показује/чак и унучиће/о послу прича, детињства се присећа/сусрету са мном се радује. ”Мој ђак – у клупи мирно седи/или детиње пркоси/некада не зна лекцију да понови/домаћи задатак не уради/али, пита ме како сам/када болесна у школу дођем…”
Фото: Албум породице Вучковић и ФБ профил професорке Светлане
