Громогласни аплауз у сред наступа и тако небројано пута. Посебно упечатљиво било је на прослави 25. годишњице Фабрике резног алата. Чак су и први тонови у новоотвореном Дому културе пре пола века, потекли од хора Основне школе ”Вук Караџић”, којим је руководила. Претходно је остала упамћена у другом издању, успела је да припреми такмичарске оркестре за први Сабор трубача у њеној родној Гучи. Све конце у рукама држала је и у учионици, није дозвољавала да се часови музичке културе претворе у разбибригу…
Раритет је наставница Цака Јовановић и по годинама радног стажа, бар када је реч о женама. Пуне 42 године, посвећене ученицима у Каони, Гучи и Чачку. Где год је долазила, доносила је неке новине и будила дечију даровитост. У Гучи је својевремено основала и тамбурашки оркестар. Водила га је неколико година, све док због удаје није прешла у Чачак. У Основној школи ”Вук Караџић” у којој је остала до пензионисања, изнова је пробудила музичке таленте. И свој!
– Дириговање ми је било велика љубав. Професори у Сарајеву су ми говорили да упишем Музичку академију, али нису се поклопиле све коцкице. И данас ми је жао што нисам од малих ногу развијала тај музички дар у себи, него тек касније. Ипак, временом су се отвориле нове могућности. Хор ми је био опсесија, основала сам га у Основној школи ”Вук Караџић”. Радили смо нештедимице, користили сваки слободан тренутак. Успеси које смо постизали нису долазили само од талента. Наступали смо на разним прославама у граду и школи, често и више од десет пута годишње – каже наставница Цака.
Дириговање, које је толико волела подразумева држати све конце у својим рукама, од припреме композиције до сценског наступа. Неопходан је истанчани слух, став, пажња на сваком детаљу. Диригент мора да буде и добар психолог. Све те конце наставница Цака је повезивала упорним радом, често се одрицала и времена које је хтела да посвети породици. Највећа сатисфакција за све што су уложили у наступе, били су аплаузи.
– Прослава 25 година Фабрике резног алата. Препуна свечана сала, ми наступамо и само чујемо громогласан аплауз. Било је савршено! Аплаудирали су нам и гости из иностранства, пословни партнери који су дошли на прославу. Показало се и да је језик музике јединствен. Наступали смо на Дисовим пролећима, а наш хор је и у филму Пурише Ђорђевића ”Сто година смеха” певао ромску песму ”На обали Каменице”. И сад ми је јасна слика у глави са концерта у тек отвореном Дому културе. Изнова ме надахне – први музички тонови од нашег хора… Добијала сам и награде, Орден рада са сребрним венцем у старој Југославији, Златну значку Културно-просветне заједнице Србије, Октобарско признање Чачка… – сећа се Цака Јовановић. Било је још признања, али и данас јој је жао зато што су предлози за награде нису потекли из колектива у коме је радила, него увек од других. Ипак, чињеница је да се добар глас далеко чуо.
Врло успешно је ”дириговала” и на часовима. Није подносила дисциплину и зато ни њени часови нису били за опуштање. Одувек су ђаци ликовно, музичко, физичко, ОТО доживљавали као време предаха. Уместо тога наставница Цака је хтела да им пренесе добру културну надградњу, знање које заувек остаје и да им покаже колико музика може да оплемени сваког човека.
СНАЖНА ОСЕЋАЊА
И њени часови музичке културе били су испуњени слушањем класичних дела. Желела је наставница да и њени ученици осете бар делић снажних емоција које су композитори исказивали. Нарочито су јој биле омиљене Бахове композиције за оргуље, испуњене дубоким и снажним осећањима. Са друге стране, није волела да чује никакве дисонантне тонове.
– Била сам и превише захтевна. Строго сам држала до дисциплине. Могла сам до извесних граница да поднесем дечије несташлуке, али никако нисам дозвољавала да пређу границу – искрена је. Можда ју је због тога и пратио глас строгог наставника.
Као и у музици, снажна осећања исказана су и у њеном животу. Одрасла је у околини Гуче у вишечланој породици. Напредан отац, хтео је да се његова деца школују. Тако је и Станојла после основне школе отишла у Ужице и завршила петогодишњу Учитељску школу. Први посао био јој је у Каони, а тадашње околности наметнуле су јој да предаје и руски језик. Ипак, није се задовољавала већ постигнутим, хтела је да настави школовање. Тако је отишла у Сарајево и уписала Вишу педагошку. Тада је престала и очева подршка, тако да су јој даље усавршавање омогућили сестра и тадашње општинске власти у Гучу.
Као њихов стипендиста вратила се и како је већ поменуто, у школи ”Богдан Капелан” основала тамбурашки оркестар. Није доживео славу трубачких, али је многима то био први сусрет са инструментима. После њеног доласка у Гучу, заживео је Сабор трубача. У читавим припремама Тада Станојла Ђорђевић била је музички уредник. Пошто је било предвиђено такмичење са трубачима, није се могло извести са само два оркестра. Зато је музичка уредница ишла из села у село, заједно са домаћинима проналазила трубе прекривене дебелим слојем прашине и заборава. Даноноћно упорно вежбање дало је резултате. Први Сабор трубача одржан је у октобру 1961. Трубачи су савладали и поздравну композицију ”Са Овчара и Каблара”, која и данас најављује велики скуп у Гучи.
– Све смо радили из великог ентузијазма и љубави. Без икакве новчане накнаде. Данас је сабор трубача постао светски догађај и временом је доста комерцијализован. Ми нисмо мислили о новцу, него да обновимо традицију – каже некадашња музичка уредница Сабора трубача.
Музичка прича из Гуче настављена је у Чачку и трајала је од средине шездесетих до краја деведесетих.
СКЛАД СА ПРИРОДОМ
Дириговање, хор, Сабор трубача, тек су део четрдесетдвогодишње наставничке каријере Цаке Јовановић. После свега, склад је пронашла и у природи, нарочито у узгоју разноврсних воћних врста у Придворици, где породица има имање. Одавно је ”крала” знања од супруга Мирослава, који је предавао на Агрономском факултету, тако да је могла да настави да се бави воћарством и после његове смрти. И данас, у деветој деценији живота, узгаја органско поврће и уређује омиљени породични летњиковац на селу. Склад са природом помогли су јој и да лакше поднесе одсуство деце и унука. Њен син и ћерка више од две деценије живе у Америци. Светислав-Лека је доктор ветерине, Ивана дипломирани политиколог. Посећују је сваког лета, као и унуци Лука и Милан. И она је више пута пропутовала Америком. Изнова је обнављају природа и музика, склад који се незаустављиво шири на ономе што је свакоме од нас најважније – породицу.
ДРАГОЦЕНА УСПОМЕНА
– Још памтим све песме са којима је наш хор наступао. Чини ми се, да ме пробудие ноћу, могла бих да их отпевам. Било нам је дивно. Тада ми се чинило да је наставница Цака престрога, држала је чврсту дисциплину. Али, данас ми је врло драга успомена из школских и хорских дана. Памтим је као велику даму, увек свечано обучену. И тај њен став и држање су увеличавали сваки наш наступ. Често смо имали утисак као да наступамо на највећим светским сценама – пренос успомене из школских дана, осамдесетих година, једна њена ученица и чланица хора.
