ПРОСВЕТНА ЛЕГЕНДА СРЕТИНА ГЛИШИЋ

И због ње се Учитељ пише великим словом. Не само зато што је била посебна, упечатљива личност. Ништа јој није промицало: ”Исправи се!” ”Ниси у кафани!” Како је тек препознавала, ако деца покушају да заобиђу истину! Њене животне и школске лекције – јасне и живописне. Није било тешко запамтити их. Вероватно је и због тога скоро свако искуство са њом незаборавна успомена…

Потврдиће то и ђаци за ученици за учитељицу Сретину Глишић. А, прошло је много времена. Њихова учитељица није жива 20 и више година. Одавно је и пензионисана. Зато су сећања неуништива. Ипак, нешто свежија код ученика који су завршили Основну школу ”Ратко Митровић”, у којој је Сретина провела последње деценије свог просветног стажа.

– Била је учитељица старог кова! Стриктно је држала до дисциплине. И док су други учитељи одвајали децу, то би требало јасно рећи, код ње није било тако! Није правила разлику ни између дечака и девојчица. Ко скриви, зна се шта га чека! Сећам се да је често умела да каже: ”Да се прекрстим и левом и десном руком!” И тако заиста уради, најчешће због наших изненадних поступака, или одговора, после којих смо ”остајали живи!” Сећам се њених дежурстава на великим одморима. Она је била задужена за ниже, а мени врло драга наставнице хемије Радмила Брадић за више разреде. Знао се ред… Хвала Богу да имамо кога да се сећамо. Тада је било и учитеља и наставника који су имали личност! – утисак је Дејана Вуковића, Сретининог некадашњег ђака.

Знала је њихова учитељица да се избори и са другим јаким личностима. Оним дечијим који су, пошто-пото, бранили свој став.

– Не могу тачно да се сетим, добила сам јединицу или двојку. Учитељица нам је на часу прегледала задатке и када сам видела оцену, бацила сам свеску на под и рекла јој: ”Ево ти, па ти учи!” Кренула сам да изађем из учионице, када сам чула: ”Враћај се, седи на место!” – тек је једна од успомена Мирјане Палмер (Јовановић) на учитељицу Сретину. Касније, када су се виђале, мада врло ретко, стално су препричавале тај догађај.  

– Отворено ми је рекла да се нашла у незгодној ситуацији и да није одмах знала шта да ради – каже Мирјана.

”УЧИШ ЗА СЕБЕ!”

Када је учила Дејана, Мирјану и њихове школске другове, Сретина је имала велико радно искуство. У ”Ратаку” је предавала двадесетак година, а пре тога у околини Ивањице и Чачка. Врло добро је окусила живот сеоског учитеља, не баш лаког, посебно после Другог светског рата. Прво радно место било јој је у ивањичким Вељовићима, касније у Рашчићима.

– Радо се сећала те деце. Говорила је да су врло бистра и отресита. Многи од њих су завршили школе и јављали јој се. Сретина је желела прво да научи децу да буду самостална. Знала је да многима од њих родитељи нису били писмени и да код куће нема ко да им помогне. И не само због тога! Говорила им је: ”Учите за себе!” – прича Милка Станојевић, братаница учитељице Сретине. Таква је остала и касније. Из ивањичког краја је прешла у Паковраће. Да није било повлашћених, показала је и на примеру Милкиног брата Младена. Био је са Сретином у Паковраћу, али није га она учила, већ учитељица Мица. Било је резултата и осетио се теткин утицај.

После Паковраћа, Сретина је предавала у старој школи у Јездини, а када је у Кошутњаку изграђена нова, наставници и учитељи су прешли у, тада, врло савремено здање.

– Показала је на и на Младеновом примеру да је према свима била иста. Знала је све подједнако да изгрди, ако јој се нешто није допало. Оно што ми је посебно остало у сећању – срцем је стајала на страну моје мајке, када је била у праву. Није јој било тешко да се супротстави брату, или било коме од нас. Можда је необично у нашим приликама, али била је јако добра пријатељица са снајом, мојом мајком Андријаном… Сећам се и да је из Паковраћа долазила бициклом код нас. Увек је носила дуге сукње са фалтама да би могла да окреће педале и изгледа пристојно. И мој отац Сретен је био бициклиста и ја. То нам је препознатљива породична карактеристика – каже Милка.

Има још заједничких породичних особина. Жеља да свима помогну, да се увек нађу у право време и на правом месту. Или, физичке, које су и код Милке врло препознатљиве.

 ”Усправан, оштар, са брзином до којом до свакога мора стићи. У журби. Да помогне, изгрди, научи још неко слово, заврши задатак и успут да утеши”, описала је Сретинин ход учитељица Љиљана Савић, у школском листу ”Бисер”. Повод је била Сретинин ”одлазак” у јуну 2000. године. Али, у међувремену, ”отишла” је и Љиљана Савић.

”ТАЈНИ” РЕЦЕПТ УСПЕХА

Засигурно је и Сретинино велико срце потекло из матичне породице и искуства из детињства и младости. Рођена је у Љубишу, на Златибору. Ту је одрастала са старијим братом Сретеном и млађим Радишом,  док једног дана њихова мајка Милка није одлучила да крене за супругом у околину Неготина. Божидар је ту био граничар. Кад су до његове супруге све чешће допирале гласине из околине да су Влајне опасне, или: ”Ко зна шта он ради тамо?”, решила је да се са ситном децом упути код њега. Запутили су се пешке до Ужица, возом до Неготина, где је на станици оставила двоје старије деце.

– Узела је једно дете и отишла до Прахова, које није тако близу Неготина. Када је наишла на првог граничара, рекла му да јој пронађу Божидара Глишића. Нису је одмах озбиљно схватили, док им није оставила дете и кренула назад. Схватили су да са њом нема шале и пронашли су Божидара. Породица је остала да живи у Мокрању, ту су се и деца школовала. Мој отац је завршио Трговачку, Сретина Учитељску, а стриц Радиша Економску школу. Баба и деда нису дуго поживели. Када им се мајка разболела, мој отац је отишао у војску у Пулу. Сретина је завршавала школу и бринула о породици. Мајка је умрла, а Сретини је остало да положи последњи испит. Двоумила се шта да ради, убедио ју је газда код кога су становали да, ипак, изађе на тај испит. Тај део добро прошао… После смрти родитеља, Сретина и њена браћа су дошли у Чачак, код ујака. Било их је тројица и нико од њих није имао децу. Сестрићи су се бринули о њима. Један од њих, Раденко Лазовић отишао је у Америку. Припадао је Љотићевој странци и касније био адвокат и новинар ”Американског Србобрана” у Питсбургу. Тек ће се чути о њему… – наговештава Милка Станојевић.

И све остало је историја. Сретина одлази у Ивањицу, њена браћа остају у Чачку и ту оснивају породице. Била је и Сретина у браку, када се вратила у наш град, али није имала своју децу. Можда и зато, сви ђаци су јој били као најрођенији. ”Морала је некога волети”, истакла је и ту њену особину учитељица Љиљана Савић. Како би другачија оставила толико незаборавних успомена.

– Увек је била јасна и гласна. Звонким гласом и занимљивим предавањима подстицала је нашу радозналост, упорност, развијала нам иницијативу и самосталност. Наши успавани креативни потенцијали, уз њену помоћ и подстицање, сигурно су допринели и нашем хармоничном развоју и завидном знању. Њена оригинална духовитост помогла нам је у учењу и активном повезивању идеја на различите и неочекиване начине. Волела је креативност, ценила знање и пристојност ученика. Од ње смо учили и стекли радне навике. Као ”тајни” рецепт за успех, указивала нам је на значај дружења, солидарности, толеранције, захвалности, истрајности и избор правих узора у најранијим данима школовања. Имала је велика очекивања од нас. Пратила је наш рад и даље образовање. Од ње сам научила да је образовање златни кључ слободе – каже примаријус др Снежана Лешовић, некадашња Сретинина ученица.

Можда није потребно истицати, после свега што су рекли њени ученици, али увек активна и расположена учитељица Сретина, изнад свега је санкционисала лењост, и у кући и у школи…

Фото: Албум породице Станојевић