ПРОСВЕТНА ЛЕГЕНДА СРЕЋКО АЛБИЋ

Требало је да буде учитељ, али је постао професор. Човек кога је познавала цела Србија, највише по синдикалном ангажовању, посебно деведесетих година. Тврдокоран и правичан преговарач. Такав је био и у школи. Један је од оснивача чувене Уније, Синдиката образовања Чачка, касније директор Машинско-саобраћајне школе. Остао је на тој позицији до пензионисања.

Та Учитељска школа у Крушевцу остала је Срећку Албићу у посебном сећању. Рано се одвојио од куће и стекао неке посебне вештине. Ако би тако могли да се назову опрезност, прецизно одмеравање и оцењивање,  способност ”скенирања” човека. Вештине које се временом само усавршавају. Њему су значиле и зато што је радио са младима. Десило се тако да је, због недостатка посла, наставио школовање на Природно-математичком факултету у Приштини. Једино је ту могао да упише студије после завршене Учитељске школе, али је положио у року све испите на првој години и пребацио се за Београд. После студија је радио у Новој Вароши.

– Једну школску годину. Дођем кући за Ђурђевдан, видим, овде све процветало, а у Новој Вароши још ложимо ватру. И тада сам отишао у војску… – прича професор Албић.

Радио је једно време и у Косјерићу, а последњих тридесетак година у Машинско-саобраћајној школи. Имао је и он своје методе да приволи ђаке да савладају математику, ако је нису волели. Корак, по корак.

– Прво сам проверавао знају ли рачун. Задам им мало лакше, онда сложеније операције и једначине. Ако су слабији и видим да лагано напредују, изведем их на таблу и исхвалим. Тако добију елан за рад, а подстакнем и остале. Онима који нису хтели ништа да уче, пред крај кажем да препишу од другова све задатке. Дешавало се да раде по целу ноћ. И морала је свеска да буде уредна. Кад све заврше, изведем их на таблу. Знали су, не могу да кажем да нису. Ретко сам остављао ђаке да полажу поправни испит. По неком неписаном правилу, у августу увек дођу гори. Дешавало се да деца заиста не могу да науче. Тада их изведем на таблу и пошаљем да оперу сунђер или ураде нешто друго ван учионице, а осталима кажем: ”Видите и сами каква је ситуација. Даћу двојку, немојте да сте зуцнули!” И нису!

НЕ ВАСПИТАВАМО ИЗДАЈИЦЕ!

Колико је само било ваннаставних догодовштина. Одувек су деца покушавала да надмудре професоре. Осамдесетих година ђаци су пред Нову годину стално бацали петарде. Да би им стао на пут, тадашњи директор је издао наредбу о забрани. И баш у Албићевом одељењу, док је читана наредба, неко је бацио петарду.

– Кренем да испитујем ко је то урадио и један дечак ми каже. Онда га ја посаветујем: ”Момак, ниси смео то ми откријеш! Ми не васпитавамо издајице! Требало је да одеш код њега и кажеш му да сам рекао, ако призна у року од пет минута, нећу га кажњавати!” Означеног кривца одмах искључе из школе, али та одлука није била по правилнику. Ја покренем дисциплински поступак и он добије укор пред искључење. Али, стално ме копкало, откуд баш он да то уради… Био је добар дечко, живео са оцем, устајао рано да спреми њима двојици доручак и онда одлазио у школу. И на крају школске године, на растанку, дођу ђаци код мене, хоће нешто да ми признају. Није ни њима тај догађај дао мира. Испоставило се да то није урадио онај који је означен као кривац, него ученик који га је издао. Запалио је петарду и гурнуо му у руке. Морао је да је баци, шта друго да уради… И то је потврда колико просветари морају да буду опрезни – напомиње Срећко Албић.

Колико је и, наизглед, ситних, свакодневних замки са децом. Зато је увек и колеге саветовао да морају пажљиво разговарати са младим људима, посебно да их не вређају. Млади нису навикли на поразе и могу увек бити спремни на бунт, сматра професор Срећко. Помиње и још једну важну чињеницу, о којој су многи просветари говорили: ”Никада не укоравати кривце пред другима!” Хтео, не хтео, тада и у одраслом човеку проради инат…  

– Деца су знала, деси се да направе штету, лепо признају и не морају да је надокнаде. Али, ако их ја ухватим, није било много милости. Једном су ишарали тек окречену бараку у школском дворишту. Нашли смо кривца, кад њему отац молер. Рекао сам да дође у школу, не да кречи, само да каже сину шта и како да ради… Успео сам и да станем на пут бежању са часова. Побегне једном цело одељење и ја напишем решње да им се тај предмет укида и да ће у мају полагати разредни испит. Успаниче се они, тражили су ме у канцеларији, нисам хтео одмах да их примим. Дођу поново са родитељима и онда поразговарамо. Наравно, решење о полагању разредног испита је постало ништавно. Тада сам рекао и колегама да пре него што дођу у учионицу, морају знати да ли су деца ту или не. Редари су имали обавезу да пријаве професорима, ако сви побегну са часа. Уколико они то не ураде, онда председник одељенске заједнице, или било који ученик. Одговорност је била на њима и нису могли лако да доведу другове и себе у непотребни ризик. Знао сам и, када се ујутру не појаве у школи, да зовнем родитеље и питам их знају ли где су им деца. Док сам био директор, морао сам и да забраним излазак из школског дворишта. На то ме навело сопствено искуство, кошкали су се и један дечак гурне другог и овај натрашке падне на коловоз. Право пред мој ауто. Од тада се у школском дворишту продавала храна, нису морали да излазе сваки час. Били су се навадили и да купују пиво. Једном сам и за телевизију изјавио да су измишљене пластичне флаше, зато што ђаци не враћају амбалажу… – сустижу приче једна другу.

ЧУВЕНИ СИНДИКАЛАЦ

Како за ученике, тако се борио и за професију, своје колеге. Његове синдикалне активности најизраженије су биле деведесетих година. После је постао директор, држао је истовремено и наставу, док су законска правила дозвољавала. Али, пре тога, остао је препознатљив по заступању права просветних радника. Основао је Синдикат образовања Чачка, најпре да би просветари могли да организују гранске штрајкове. Био је годину дана и председник Уније синдиката просветних радника.

”У времена она, двехиљадита, водио се мали рат између синдиката просвете, наречог Министарства и Владе око цене рада и коефицијената по којима се израчунава плата. Након ’дугих’ убеђивања, сви синдикати су пристали да потпишу споразум, осим Уније. Зато је министар просвете још једном позвао синдикате на разговор. Пре почетка званичног дела састанка, представници свих синдиката гранули су на председника Уније, професора Срећка Албића. Те, увек сте ви из Уније најпаментији, те стално се правите храбри, те све је то због чланства…

Устаје Срећко Албић и каже: ”Господине министре, у мом селу Трнави постоји обичај да, када домаћин позове људе у госте, онда прво веже пашчад”. Овај истинисти догађај са састанка са тадашњим министром просвете Гашом Кнежевићем остао је забележен и у књизи ”Тако је беседила Унија”. Аутор тог дела је Драган Матијевић, професор филозофије у чачанској Гимназији. Написана је поводом 20. годишњице Уније синдиката просветних радника.

Лако је памтљива и ова домишљатост професора Албића. Његова математичка логика никада није заказала. Ипак, не би била довољна да није добро проучио и права и обавезе и све остало што је било неопходно, пре него што се прихватио синдикалних активности. Зато су и биле учинковите. Када је требало, знао је врло једноставно да заштити колеге од директора и осталих који су покушавали да угрозе њихова права.

– Гледао сам да се никада не упуштам у нешто што не знам!

Несуђени учитељ, професор математике, синдикалац, вишегодишњи директор Машинско-саобраћајне школе, сада је пенизионер. Добрим делом, у правом смислу те речи! Није више ни председник у родној Трнави. Сада се исказао у другим активностима. Направио је у дворишту прави мали парк и рингишпил за унуке и најлепше је када његова ћерка Александра и зет Милан доведу Алексу и Ивону.

Фото: Албум породице Албић