– Када је на прозивци првака први пут изговорила моје име, знала сам да ће то бити једна од најутицајнијих особа у мом животу. Исто сам осетила и 30 година касније. Ушла је једног дана у библиотеку да види свог ”великог” ђака. Остала је иста, као и њена енергија. Непресушна, она која испуни цео простор… – одушевљена је Ана Станојевић, некада Нешић, изненадном посетом учитељице Русе Радосављевић.
Припадала је Ана последњој генерацији коју је учитељица Руса извела у Основној школи ”Др Драгиша Мишовић”. Пензионисана је средином деведесетих година.
Учитељица Руса је деценијама калила тај урођени оптимизам и живахност. Не би значили много да нису били добро уклопљени са правим ауторитетом и добрим примером за децу. Показала их је још у првој години рада у Вељовићима. Дошла је у нову школу, коју је претходна изградила учитељица Јела Суруџић.
Данас би било тешко и замислити, али у околини Ивањице, пре шездесетак година, затекла је више од 100 ђака. Међу њима, доста и првака. Прелепо искуство, окружење, али остала је ту само годину дана, док њен тадашњи вереник, др Милош Радосављевић, није завршио специјалистичке студије.
– Ту сам стекла невероватно искуство. Много деце, један учитељ, једна смена. Чак сам истовремено одржавала наставу у два одељења у две учионице. Било је мало лакше, када је дошао учитељ у Ограђеник, околно село из кога су деца ишла у Вељовиће у школу. Све је тада било је предивно. Поред школе две речице, увече се чује хук воде, не можеш лако да заспиш. Имали смо и предивног послужитеља у школи, ујутру све припреми и наложи ватру пре, ми дођемо на час у топле и чисте учионице. Била су и деца пуна љубави и врло бистра. Много сам учила од њих – прича учитељица Руса.
НИ ТИХО, НИ ГЛАСНО
После годину дана проведених у Вељовићима, дошла је у Чачак. Удала се за др Милоша, тек свршеног специјалисту офталмологије. Он је добио посао у чачанској Болници, она у школи ”Филип Филиповић”, касније у ”Драгиши”.
Донекле је било лакше у граду. Али, нови изазови у новој средини, можда и тежи. Наставила је да учи и од деце и од учитељских ауторитета. Завршила је и Педагошку академију. Када је наставила школовање, већ је имала две ћерке. Требало је све ускладити, бригу о малој деци, малим ђацима, учити за испите.
– Шта је друго наука, него стални рад, истраживање и учење на сопственим искуствима. Стално ми је било на уму једно искуство из детињства. Имала сам пет, шест година, али сам одлично запамтила, када ми је мајка рекла: ”Дао ми те Бог!” Копкало ме, како, зашто? Сећам се, седнем на мердевине, које су биле налоњене на шталу и размишљам о тим њеним речима… – каже Руса Радосављевић.
Схватила је да свако дете има потенцијал и да је мали истраживач. Деца увек постављају најпаметнија и најлогичнија питања на која је она покушавала увек да одговори, или да их упути на праве одговоре. Спонтано, без наметања.
– Покушавала сам да будем строг учитељ, док нисам схватила да је много важан тоналитет којим нешто изговарате. Ако сам ја гласна, таква су и деца, а тим ситуацијама ништа не можемо да постигнемо. Врло је важно и одржати њихову пажњу, посебно првацима. Зато учитељ мора бити сналажљив у свакој ситуацији и спреман да често мења активности и заинтересује децу. Много грешимо, ако им одузмемо од игре због математике или лекција из других предмета. Због њиховог умног и физичког развоја. Ваљало би да то родитељи знају и да се редовно играју са својом децом. Покушавала сам увек да развијам њихову креативност, зато су важни, музичко, ликовно, сви предмети – сматра учитељица Руса.
Док је радила у ”Филипу”, предавала је ликовну културу. Један јој је од омиљенијих предмета, а показало се касније да и њени унуци имају уметничке склоности…
ПРЕПОЗНАВАЊЕ
Не уче деца само из игре. Понекад и комичне ситуације могу бити и те како поучне. Сећа се учитељица Руса једног првачића који се изгубио другог дана у школи. Сва деца су ушла у одељење, само њега нема…
– Погледам кроз прозор, он стоји испред другог улаза у школу и чека. Оставим децу мало насамо, нека их, тек је други дан у школи, требало би да боље упознају. Одем да га доведем. А, он, када ме је угледао, прво је опсовао, онда ми је рекао: ”Јооој, учитељице! Што си променила хаљину, нисам те познао!” Ја, не смем гласно да се насмејем! Само сам му објаснила да је много топло и морамо да носимо чисту одећу, али и да не смемо да псујемо, посебно у школи. Најлепше је тек уследило, када смо ушли у учионицу, деца су га дочекала громогласним аплаузом! То ми је било изнад свега, да се воле и помажу једни другима. Пуно ми је срце, кад видим да се и данас друже, иако су одавно прошли и њихови и моји школски дани!
БУЈНЕ КОСЕ
Руса, несвакидашње име, може изазвати више асоцијација. Када је рођена, чим ју је угледао, њен старији брат је узвикнуо: ”Како је руса!” Коса јој је прекрила очи и зато су јој родитељи дали име Руса.
Учитељица Руса је одрасла у Вирову, код Ариља. Њен отац, Милоје из Доње Краварице, свирао је бас трубу. Учествовао је на првом Драгачевском сабору трубача 1961. са оркестром Млађа Милекића. Он и Гвозденија имали су шесторо деце. Тако је Руса одрасла са четворицом браће, пошто се старија сестра млада удала. Њој је тада било годину дана.
Остала је Руса стално у друштву деце. Добре педагошке методе успела да примени у сопственој породици. Учитељица Руса и очни лекар др Милош Радосављевић, преминуо је пре пет година, имају две ћерке, Наташу и Биљану. Наташа је архитекта, живи у Италији, има Нину, акдемску сликарку и Луку, који је дипломирао анимацију. Млађа Биљана је кренула очевим путем. Завршила је медицину, специјализирала дерматовенерологију. Живи у Београду, има Олгу и Владислава.
Како је преносила Руса мајчинску љубав и на ученике? Можда је довољно поменути малог Рома, кога је пољубила у главу. После тога, увек је долазио у школу дотеран, а посебно је пажљиво сређивао фризуру. Увек свечано обучен, учитељици у част.
– Када учествујем у разговорима о школи и учитељима, сада из перспективе мајке једног четвртака, увек се сетим њених часова. Њен ауторитет смо беспоговорно поштовали, знање је тако лако преносила, а ми га још лакше упијали. Али, најпре се сетим њене топлине, готово мајчинске емоције са којом је приступала сваком од нас. И, не могу да се не запитам како би данас изгледао њен час? Не сумњам да би и данашње генерације са задовољством слушале њен звонки глас, духовите коментаре и пре свега, уживале у енергији коју та жена поседује. Дубоко верујем да је моје идеално виђење учитељске професије формирала управо она и да је моја љубав према књижевности, која траје и данас, добрим делом њена заслуга – напомиње Ана Станојевић, дипломирани педагог.
Многи ђаци учитељице Русе су стекле факултетско образовање, али пре свега, постали добри људи. ”Обликовали” су се и у нижим разредима основне школе.
– Морамо сваког ученика добро да упознамо и ако погреше, само насамо да разговарамо са њима. Никада нисам хтела да рушим дечји углед пред другима. Исто тако и са родитељима. Ако је било неких проблема, нисмо о томе причали на родитељским састанцима, него очи у очи – савет је искусне учитељице. Како каже њена некадашња ученица, жена која и у деветој деценији живота плени позитивном енергијом и издашно је свима преноси.
Фото: Албум породице Радосављевић
