Добар глас далеко се чуо о још једном успешном хоровођи и незаборавном наставнику музичког. Са ђацима је стигао до Словеније, Немачке, многих крајева Србије. Колико год, наизглед, било немогуће, средина из које су потицали прзинавала им је успех. Аплаз све говори…
”Сви моји преци које често сањам, били су Срби, сељаци, земјоделци, војници, ратници и православци и зато им се клањам.” Баш овим речима Добрице Ерића, желео је наставник музичког васпитања Радован Танасијевић да започне причу о себи. О вечитом дечаку из Горње Горевнице, а ту живи и сада, у пензионерским данима. Рођен је у патријархалној породици, у којој се знао сваки ред. Отац запослен, често одсутан и сав терет домаћинства, подизања и васпитања деце, препуштен је несаломивом духу и плећима мајке, рукоделне, веште свим кућним, пољским и креативним пословима. Уз све то, лепо је певала, као и њен брат. Ујак наставника Радована био је добар хармоникаш још тридесетих година прошлог века.
– Бољи педагог од мене, као мало напреднија жена, повремено је у школи у Горњој Горевници држала курсеве из домаћинства. Мене је водила са собом, док су старији брат и сестра остајали код куће. Тако сам упознао моју будућу учитељицу Душанку Милетић, која је на мене оставила снажан утисак и, уз моју мајку, највише утицала на формирање моје личности. И дан данас, као да чујем њен оштар и звонак глас и, као да ме из даљине прати њен поглед, који опомиње и подржава. Тако сам добром вољом моје учитељице, пре времена пошао у школу, са тек напуњених шест година. Био сам врло добар, одличан ђак, како кад – сећа се Радован. Жеља његове мајке да јој син буде учитељ ипунила се почетком шездесетих година, када је положио пријемни, што није било нимало лако, и постао ученик чувене Учитељске школе у тадашњем Титовом Ужицу. У његовој генерацији уписано је 90, а завршило 49 ученика.
– Одвајање од породице у 14. години није било лако. Било је то време када се популарним ”Ћиром” од Чачка до Ужица путовало скоро три сата. Младалачка радозналост и енергија су ме вукли на све стране, спорт, извиђачке секције, радне акције, глуму. Наравно и музику! Певао сам у хору, био солиста, свирао у оркестру. Морам признати да у то време нисам нисам ни сањао, ни планирао да будем музичар. Више су ме занимале друштвене науке. Зато сам, после завршене Учитељске школе, на Филозофском факултету у Београду полагао пријемни на психологији. Био сам само мало испод црте! Те школске године сам на замени радио три месеца у школи ”Степа Степановић” у Горевници, а затим као учитељ и предавач српског и руског језика у ОШ ”Јездимир Ловић” у чувеном селу Лопиже код Сјенице. Из тог времена чувам најлепше успомене на изузетно бистру децу и честите људе. Десет година касније, када сам се запослио као наставник музике, поново сам полагао пријемни и ванредно уписао психологију у Београду. Још увек сам студент – у шали или не, искрено говори о себи.
Студије музике уписао је у Скопљу. Тако је одлучио и зато што је тада у Србији требало више од две хиљаде наставника за тај предмет. Успех није изостао ни на студијама.
”АПРИЛСКА СМОТРА”
После студија, запослио се у школама у Атеници и Трнави, али живот често изненади.
– Искористио сам прелазни рок и, уз добру понуду, прешао у ”Танаско Рајић”. Велика школа, са добром традицијом у настави музике, био сам мало уплашен да ли ћу одговорити задатку – каже наставник Радован. Сва његова даља сведочења указују да је бојазан била неоправдана. Слободан и стваралачки дух немају граница. Радованов није много лутао. Покушао је да остане ”кнез у свом селу”.
Некадашњи директор Дома културе Милијан Милошевић Црни, у жељи да обогати програм установе коју је водио, предложио је Радовану да анимира колеге из других школа и заједно организују такмичења хорова. Само да су и остали били такмичарски расположени. Ипак, прихваћена је идеја да буде приређена Смотра хорова и дечијег стваралаштва. Названа је ”Априлска смотра”. Трајала је седам дана. Свако вече су наступале по једна сеоска и градска школа. Било је то 1973.
– Невероватна посећеност, пуна дворана, хол. И тако осам година. Програми, како – који, али све што деца раде је лепо! Само, почело је да се прича по вароши да најлепше наступе има ”Танаско Рајић”, увежбане, лепршаве, модерне. Имали смо велики хор, 80 чланова, мешовити оркестар кога је чинила екипа од 20 деце. Нисмо ангажовали ученике Музичке школе. Сматрао сам да они имају довољно обавеза. Имали смо и ритмичко-плесну групу коју је водила колегиница Светлана Азањац. Све је текло као једна тематска целина, без застоја и стереотипа конферансе. Тако је почела наша популарност која нам је дала крила и вољу за рад. Бавио сам се мало и естетиком, одећу за чланове хора су нам креирали ”Рудник”, ”Први октобар” и једна фирма из Ариља. Имали смо концерте у Дому културе, на Градском тргу, радним организацијама, Спомен-парку, спортским халама, школама, вртићима. Деца су често одсуствовала са часова и неке моје колеге су се буниле због тога, жао ми је. Наступали смо и у Дому културе поводом три деценије ”Слободе”, пола века Фабрике хартије и за ту прилику сам написао и одговарајућу песму. Управа Фабрике хартије је нашој школи пребацила позмашну суму за музичке инструменте и хорске униформе. Посебно бих издвојио три учешћа на ”Дисовом пролећу” – наводи Радован Танасијевић.
”ХЕЈ МАЈСТОРЕ, ХЕЈ МАЈСТОРЕ”
Тако је било! Добар глас далеко се чуо. Крајем седамдесетих година Министрство просвете одредило је да Чачак изабере једну групу која ће представљати Србију на савезној прослави Дана победе над фашизмом у Словенији. Наравно, било је конкуренције, али је педагог Мига Тимотијевић подвукао црту: ”Најсадржајније и најлепше програме има ОШ ”Танаско Рајић”.
Тако су хористи наставника Радована, 1977. године, наступали на брду код Крања и пратило их је око 50 хиљада људи. Цео програм снимала је ТВ Копар. Имали су и наши свог адута. Програм изведен у Словенији снимио је Радио Чачак и касније је више пута емитован. Наравно, из Крања се орила ”Са Овчара и Каблара”. У повратку из Словеније, још један концерт. ”Танасков” хор певао је у Кумровцу пред кућом Јосипа Броза Тита. Слушало их је око хиљаду туриста.
Хронолошки праћено, вредно је поменути још један наступ. Овога пута окупили су неколико хиљада гледалаца у хали Кошаркашког клуба ”Борац”. Програм је био посвећен легендарном играчу Радмилу Мишовићу. За ту прилику Радован је написао песму ”Хеј, мајсторе, хеј, мајсторе”.
”Мајсторски” су наставили и извођачи те песме. Поводом Дана Републике, тадашње Министрство дијаспоре предложило је 1979. да једна група из Србије приреди програм у неколико немачких градова.
– Уочи 29. новембра, са добро припремљеним програмом, ученици, директор и ја крећемо у нове победе. Прихваћени смо са одушевљењем у Розенхајму, Минхену, Нирнбергу, Бајроту. Организатори су одмах тражили да дођемо и догодине. Било је успешно, иако је дошло до смене генерације. О томе је више пута писано у ”Чачанском гласу”, ”Политици”. Под насловом ”Шта би школе да музике није” о мом раду са децом писао је угледни музички часопис ”Нота” из Књажевца, који се тада продавао у целој Југославији. Било је још незаборавних лепих тренутака. Учествовали смо и на републичком конкурсу за израду музичких албума, који је расписивала културна рубрика ”Политике”. Сваке године су ученици добијали другу или трећу награду, а једном сам и ја награђен учешћем на семинару музичких педагога у Истри. Када говоримо о семинарима, ишао сам и са колегама из Музичке школе у Цавтат и Херцег Нови. Ту сам доста научио… У животу и у мизици, као педагог или естрадни музичар, дружио сам се само са најбољима и бољима од себе. Тако радим и данас, учим од бољих – напомиње.
Осим хора, потврда Радовановог педагошког рада су и многи појединци. Из музичке радионице школе ”Танаско Рајић” изашли су, данас, врсни и популарни ствараоци: Жељко Чегањац, “Чеги бенд”, Браћа Марић, Ненад и Марко, ”Краљ Чачка”, Драган Перовић, један од најбољих естрадних гитариста, кантаутор Александар Милосављевић и сестра Анета, Владе Миловановић, ”Театар дур”, Зоран Марјановић… Да ли је потребно наглашавати да је било престижно бити члан хора или оркестра којима је руководио Радован Танасијевић? Енергија, рад, стваралаштво ученика и њиховог наставника награђени су и, некада, највећом републичком наградом ”Повељом 25. мај”.
– Човек сам реда и дисциплине, тако сам научен у породици и Учитељској школи. Како је рекао један педагог: ”Школа без дисциплине је као воденица без воде”, не може да постоји! Строг сам према себи и правичан према другима! Никада нисам штрајковао. Сматрам да је неопростив чин када просветни радник дође пред ђаке и каже им да неће држати час. То је пораз етике и морала, срамота за образ! Штрајкови су увек политички обојени, зато се никада нисам бавио политиком. Нажалост, она се бавила мноме, тако да сам кажњаван, само зато што сам хтео да радим. Сматрам да држава издаваја довољно новца за просветне раднике. Проблем је у расподели, исту плату примају и они који ”суљају” и они који бриљантно раде – став је наставника Радована. Колико год скупо ”плаћао”, никада се није плашио да отворено каже шта мисли. За све је увек имао сведочанство, не само оно о изузетности на специјалистичком испиту у Београду, када је млади наставник бриљирао пред Душаном Сковраном, Василијем Мокрањцем, Констатином Бабићем и осталим звучним именима Музичке академије. Врло вероватно, у причи о нашој просветној легенди, је с правом највећа пажња посвећена концертима у Немачкој, Словенији, ”Априлској смотри”. Колико је још било наступа поводом отварања образовних установа, Техничког факултета или годишњица које су славили некадашњи чачански гиганти. Има покриће и за то да ни он, ни деца нисучезнули за аплаузима, него тежњи да досегну чари музике и људске лепоте. Како је, тек, знао наставник Радован да, заједно са Јелом Суруџић, анимира младост у летовалишту ”Овчар” у Улицињу. Радост за све!
Остало је још много тога што би требало рећи о оснивачу оркестра ”Свилен конац”, о снимању филма ”Живот је чудо”, педагогу који је ученицима дозволио да себи дају оцену. Није се преварио! Деца су увек реална, ако неко и превише одлута у умишљеност о себи, ту су другари да опомену. Међу многим непоменутим оставрењима, не смеју бити изостављени ”трофеји над трофејима”, ћерке Татјана и Наташа. Наравно да су даровите за музику, иако Татјана, како каже њен отац, понекад прође поред клавира и не обрише прашину, када дође кући, пошто живи и ради у Београду. Наташа, с времена на време, одсвира неки евергрин. Деда се нада да ће потрагу за лепотом музике наставити њене ћерке Уна, Нађа и Лана. И не само музике. У свему у чему је и он тражио и проналазио лепоту.
– Хвала Свевишњем Створитељу, мојим родитељима и породици, хвала мојим ђацима и надасве тој чудној уметности над уметностима. Музици, која је дозволила да је бар мало упознам, дала смисао мом животу и учинила га лепим – напомиње наставник Радован Танасијевић.