”У овој школи још се чују гласови наших професора, и наши. Још чујемо Маргиту и Драгишу, Баџа и Докмана, школска знамења наше младости. Знам да ће уз њихове гласове одјекивати и Рашков, и да ће га, сем нас, слушати и наши ученици када после много година дођу у школу да оживе живот који се одвијао под његовим знаком. И ја ћу, чини ми се, као и они, слушати његов глас и сусретати га по школи. Јер, има људи који се не заборављају.”
Наизглед једноставна игра речи и изванредан опис, кога другог, него Бошка Ћаловића, професора српског језика у чачанској Гимназији. И тек је делић онога што је написао о изненада преминулом колеги. ”Реквијем за Рашка Стефановића”, објављен је у ”Чачанском гласу”, 14. јуна 1990. Професор Рашко, тадашњи директор Гимназије, отишао је седам дана раније. После толико година, у сећањима многих генерација одјекује и глас професора Ћаловића. У незабораву.
Да ли је, најблаже речено, необичан почетак о крају? Или није, ако су врло жива сећања после 30 и више година? Шта је друго и сврха просвете за оне који се усуде да јој се препусте? Оставио је траг професор, не само српског језика, већ и новинарских предмета.
– Био нам је као трећи родитељ, никада није повисио тон, господин у оделу, кошуљи и кравати на сваком часу, а ми нисмо смели бити без кецеље, блузе и амблема. Оно што нас је научио о основама новинарства, посебно о писању вести, морали смо знати и док спавамо: ко, где, шта, када, како и зашто! Одговор на чувена питања која чине вест. И данас се сећам новинарске бележнице коју сам писала целу ноћ, а он је прегледао и оцењивао – прича о свом разредном из Гиманзије Мима Зиндовић, некада Милосављевић. Колико је тек било доживљаја из богатог живота кроз који их је провео професор Рашко. За две године на новинарском смеру, у време усмереног образовања.
Научили су и најтежу лекцију од разредног – да сачувају права пријатељства. Та генерација матураната ’86, зрели људи, родитељи, професионалци, друже се и данас.
– На почетку треће године, нисмо се сви познавали, неки од нас су дошли из других школа. Али, захваљујући разредном, постали смо, не само прави другари, него и више од тога. Била сам кума Зоци, Ивани, Гоци, а све сам их тада упознала. Има још кумстава у нашем одељењу. Наш разредни је желео да нам, осим знања, угради и развије искрено дружење које се претворило у пријатељства за цео живот – сведок је и Мима.
НАЈБОЉИ ГЛАСОВИ И „ДЕВОЈКА ИЗ ГРАДА“
Био је и репортер Радио Чачка и РТВ Загреб, дописник листа ”Спорт”.
И како да тај његов спортски дух не остане у живом сећању савременика.
Он и његов брат Душан били су активни спортисти, касније и учитељи скијања. Претече нису били само деда, отац и стричеви, него и мајка Душица. Играла је кошарку још као ученица женске Гимназије у Чачку. Те генерације младих спортисткиња предводио је професор Јежо Пантелић. Касније је отишла на студије у Скопље, као и њен будући супруг Рашко. Још једна заједничка карактеристика била им је Гимназија. Душица је предавала хемију, цео радни век у тој школи, за разлику од Рашка, који је радио и у Основној школи ”Вук Караџић”. И она је једна од многих који заслужују да се нађу у посебном сећању на просветне легенде.
ИГРА РЕЧИ
Крај, односно почетак. Зато још увек нису поменута његова језичка умећа, својствена само професорима књижевности, писцима. Све је садржано и у ”Реквијему за Рашка Стефановића”. Отишао је истог дана, када је одржао опроштајни говор на сахрани професора руског језика Микице Милошевића. ”Из главе”, како кажу његова браћа Ацо и Бобо. После се вратио кући, легао да се одмори и више се није будио.
”До јуче је био ту, међу нама, и још је ту, али сада – у нама. У оба случаја тако живи. Зато нећу, и не могу да ону реч која би то оспоравала. Још чујем његов говор, јер је он био лепорек. Још нас гледају његове очи, јер је он био песмоок…
А ту моћ речи, то ”чудо и магију људског бића”, открио је у књижевности. Ту су и корени оне дивне везе између њега и нас, у њему су истакане оне златне нити које одређују неко више сродство, сродство по књизи, поз избору позива. Дуго, дуго, сећате се, носио је значку са Јесењиновим ликом, крај себе, да и тим знамењем искаже љубав према оном свету који обрадује човекову мисао вечном младошћу, коме инклинирају сви наши мостови, свету где ”царује чисти бели сјај”. Зато је често давао као своје ”вјерује”, као неку своју исповест, тему за писмене задатке: ”О како ћу једном од песама да оздравим”, записао је професор Ћаловић о Рашку Стефановићу.
Сећају се његова браћа и да је пред одлазак рекао: ”Какав дан за умирање!” Јун месец, било је врло топло. Имао је и висок притисак, лекари су му препоручивали да ради само пола радног времена, али није тај савет могао да прихвати одговорни професор и директор.
И спортиста, новинар… Ако је нешто и изостављено у подсећању на Рашка Стефановића, није у сећањима његових синова, њихове деце, браће, ђака, колега.
”Ако нисмо уграђени у нечију животну причу, нисмо – ни живели”. Професор Ћаловић. И то је та љубав и разумевање према човеку коју је преносио и Радомир Рашко Стефановић.
