Ко се још сећа имена многих ученика, ако одавно не ради? И не само најбољих! Можда је било лакше запамтити средњошколце, прилично им је формиран лик и ближили су се изгледу одраслог доба. Ипак, колико је генерација завршило чачанску Гиманзију од средине шездесетих, када је из Лазаревца стигла нова хемичарка, до пре двадесетак година.
Сећа се професорка Радмила Мојсиловић већине својих ђака и њихових школских другова. На помен једног имена, извиру нове приче: ”Сјајан ђак”, ”Била је жива ватра”, ”Тих и повучен, а све је знао”… Описи карактеристични за многе генерације, а међу њеним ђацима су и врсни научници, лекари, фармацеути. Неки су и на часовима хемије одабралу будућа занимања. Било је врло занимљиво, имали су прилику да све што науче и провере у лабораторији, која ретко кога није привлачила.
– Никада нисам тражила од ученика да дефиниције и градиво рецитују као песмицу. Најважнији су нам били огледи, појединачни, у паровима и групни. Ученици су их изводили под мојим надзором, писали запажања и закључке. И моја професорка хемије је говорила да је то најбољи пут да деца стекну знање, спознају себе и схвате докле могу да досегну. Ученицима се то допало, а многи су, добровољно, узимали да за матурски испит полажу и хемију. Било је на стотине радова, које смо колегиница Душица Стефановић и ја прегледале, оцењивале описно и бројчано, врло често радиле под лампом до касно у ноћ – сећа се неких других времена професорка Мојсиловић.
Можда и више него у настави, било је успеха у ваннаставним активностима. Одавно је познато да су припреме код ње биле сигуран пут за успех на пријемним испитима на медицини, стоматологији, фармацији, хемији. Несумњиво је ту њену способност да пренесе знање запазила и професорка др Јелена Савић, троструки доктор хемијских наука. Докторирала је у Чехословачкој и још увек су њени уџбеници незаобилазано штиво будућим фармацеутима и хемичарима. Али, колико год била вредна пажње, ово није прича о професорки Савић, него њеној некадашњој студенткињи. Понудила је Радмили да буде асистент на факлутету, али је она и тада желела да ради у средњој школи. Због тога су јој захвалне генерације и генерације врсних стручњака, као и ђаци којима је градиво из хемије остало за цео живот и касније су га олако преносили и својој деци.
ОТВАРАЊЕ ЛАБОРАТОРИЈЕ
Све је почело у Непричави, селу у околини Ваљева, у којој је рођена професорка Радмила. Ту је и заволела хемију на часовима код учитеља Марка Лазића, који је доста посвећивао пажње ваннаставним активностима. Тако су његови ђаци врло често одржавали башту, а Радмила му је помагала правећи растворе од плавог камена и остале природне препарате за заштиту биља. Била је и касније бриљантна ученица и студенкиња. Живо се сећа и осталих послератних професора који су знали да ученицима усаде знање за цео живот, а они су били свесни да нема много времена за губљење.
После студија у Сарајеву, запослила се у Лазаревцу, у установи, која је обједињавала Хемијску, Рударско-геолошку и Техничку школу. Гигант ”Колубара” је оремила и савремену лабораторију у школи у којој је једно време радило седморо професора хемије, као и троје лабораната. У једном тенутку петорица хемичара одлазе у војску, шести у Београд, а Радмила намерава да се одсели у Чачак и уда за шумарског инжењера Братислава Мојсиловића, своју студентску љубав. Тадашњи директор јој је рекао: ”Нећемо те пустити, три школе су спале на једног професора!” Није му помогло убеђивање…
Недавно, 12. децембра, било је тачно 55 година од када је професорка Радмила дошла у Чачак и сусрела се са новом школом.
– Дођем у Гимназију, нема нигде никога, осим тадашњег директора Вапе. Провео ме је кроз школу у којој ми се ништа није допало, олајисани зидови, бубњарице у учионицама, нема кабинета за хемију, настава у две смене и само једна професорка хемије – Душица Стефановић. Долазим и ја, али очајна! Кажем директору да не знам да радим без кабинета. Он ми одговара да напишем све што ми је потребно и он ће то да набави. У први мах сам мислила да је немогуће све то извести. Ипак, саставим подугачак списак и предам му. Звао је неколико чачанских предузећа и ми смо после две године добили учионицу за огледе (једанаестицу), до ње се налазио лабораторијски прибор, а у тринаестици лабораторија. Највише су нам помогли ”Цер” и ”Електроморава” – прича професорка Радмила.
ПОРОДИЧНА И ПРОФЕСИОНАЛНА РАДОСТ
Та лабораторија била је база и одскочна даска и за такмичења из хемије. Сећа се професорка Радмила како је са ученицима вежбала до касно у ноћ. Око поноћи се родитељи окупљају, чекају да воде децу кући, а они излазе тек у пола један. Нико се није жалио на умор и поспаност, а њихова хемичарка оде кући, мало се одмори и у раним јутарњим сатима врати до Гимназије да преда кључ спремачици, која је морала пре часова да очисти учионице. И на крају, о свему сведоче резултати. Сећа се професорка да је њен ђак Душко Луковић био први на савезном такмичењу у некадашњој Југославији. Није отишао на Олимпијаду, зато што је био ред на ученика из Хрватске. И тада је чувени хемичар, професор др Душан Сладић питао: ”Шта је са тим Чачанима, увек освајају прва места?” Не само такмичења, стално је било довољно повода за радост.
– Не могу да опишем та осећања, када на списку од 1.500 кандидата, моја ученица буде прва на пријемном на медицини. Најбоља Катарина Ранђић, остали међу првих сто. Или, Тамара Дивчевић и Наташа Мојсиловић деле прво место на пријемном на фармацији. Радосни они, радосна ја! Заједно смо делили све оне тренутке проведене на припремама за пријемне испите – искрена је професорка Радмила. Тих великих радости има и данас, али знатно мање. Сада, у деветој деценији живота, помаже знатно мањем броју ученика и то искључиво суботом и недељом, када немају наставу.
– Драгој особи и најбољој професорки за све јутарње часове испуњене Вашом енергијом и појавом која одише љубављу према деци и науци, а за којом сам хрлила сваком суботњом зором… Хвала за све дивне речи које сте знали да дозирате према заслузи и за највећу подршку и амбицију коју сте увек препознавали и подизали на виши ниво – порука је једне Драгане, успешне девојке, која је најбоље описала припреме са професорком.
Остала јој је за сва времена и порука гимназијалаца: ”Ви сте професор за незаборав!” Дивне успомене, подстрек и за породичну надградњу.
Девојка која је некада била прва на пријемном на фармацији, Наташа, ћерка професорке Мојсиловић, сада је дипломирани инжењер електротехнике. Иако је била прва на фармацији, студирала је оно што је више волела. Већ неколико деценија живи и ради у Холандији. Има две ћерке, студенткињу психологије Илону, или Лолу, како је породица зове, и Монику, која студира медицинску биотехнологију.
Професоркин син Ненад је доктор стоматологије, као и Наталијин и Братислављев отац. Наталија је ове године уписала геномику, грану молекуларне биологије, у Болоњи. Студира на енглеском језику, што је баки посебно драго, пошто је и онаволела да учи стране језике. Успела је професорка да савлада немачки и грчки. Бранислав је пред малом матуром, наредне године завршава основну школу.
– У животу је много важна животна радост. Она се стиче у породици и на послу. Нећемо је остетити, ако студирамо или радимо оно што не волимо, или смо послушали друге, а не себе – напомиње професорка Радмила Мојсиловић.
