САМО ЈЕ ЈЕДНА…
Професора има свуда, али ниједан није као Ви
Ево шта Вас посебном чини, због чега сте бољи од свих у близини
Радујете се са нама, сваком постигнутом успеху
Сваког охрабрујете при неком неуспеху
Има много професора у нашој школи, али IV/5 Вас највише воли
Драги сте нам много, увек сте и били, Ви сте добри, поштени и мили
Асимтоте, функције, изводе и све што нас мучи,
Све ћете нам објаснити, да задовољни одемо кући.
Лепо је бити на сваком Вашем часу,
Ако се прича о нашој школи, Ви сте на најбољем гласу.
Волимо сваки трен проведен уз Вас,
Код Вас је увек био наш најдражи час.
Овако Вам захваљујемо за све, одлагање тестова, оцене и савете
Вечно ће математика на Вас да нас сети, Вас сви могу заволети
Имате времена за све наше боли, Ви сте професорка која се воли
Ћутали смо све до сада, ништа нисмо рекли, али знајте да уз Вас најбоље знање смо стекли.
Ваше IV/5, генерација ’93, архитекте 2011/12.
Ова песма је премија, дошла је пред крај њеног просветног стажа. Можда и дража од оне коју је добила у раној младости, када је већ могла да се определи за будући позив.
”Нека ова награда буде подстицај за успешно остварење жеља и намера у будућности!” Остала је посвета на књизи ”Браћа Карамазови”, коју је добила на крају осмог разреда за успешно написан састав на тему: ”Мој будући позив”. Тада је писала да жели да буде учитељица…
– Био је то писани задатак из српскохрватског језика. Наставница је мој рад послала на наградни конкурс, али ништа није поменула. Када сам на крају школске године отишла да узмем сведочанство, примила сам више књига, једну за одличан успех и два тома ”Браће Карамазов”. Нажалост, не сећам се детаља тог састава. Жао ми је и што касније нисам потражила наставницу и замолила је да узмем и сачувам ту свеску – каже професорка Персида Славковић, некада Максимовић. Те школске 1964/65. године, завршила је Основну школу ”Херој Радован Јовановић” у Прељини. Награду је добила од тадашњег Центра за професионалну оријентацију Завода за запошљавање радника у Чачку.
И када је требало да матурира у Гимназији, разредни старешина Љубомир Радивојевић Шаја питао је Персиду да ли је одлучила шта ће да студира. Рекла му је да се двоуми између математике и књижевности. ”Боље математику”, посаветовао је професор своју ученицу.
– И никада се нисам покајала због те одлуке – потврђује Персида Славковић, дугогодишњи професор математике у Техничкој школи. Ту је радила скоро 40 година. Она и њен разредни су имали више заједничких карактеристика, обоје су волели да читају, али и бројеве, геометрију, логаритме. Професор Шаја је био и писац. Персида је прочитала све његове књиге.
ВИШЕ ОД БОДА
Показало се да је истинска и права жеља дала резултатекоје је прижељкивала. Не само из песме коју јој је посветила једна генерација, него и прича многих других њених ђака. Умела је професорка Перисида свакога да научи математику. Наравно, ко је хтео и имао иоле воље да ради.
– Први пут сам узела дневник 1975. године, после завршетка Природно-математичког факултета. До тада нисам имала никаквог додира са просветом. Чак ни на студијама нисмо полагали методику. Почела сам спонтано, нисам водила монологе на часовима, већ разговарала са децом и заједно смо долазили до решења задатака. Нису ни они морали ни да дигну руку да би одговорали, понекад смо личили на хор, али тако је било од првог до последњег дана мог рада у просвети. Када сам пензионисана, имала сам 39,5 година радног стажа – прича она.
За сваку генерацију њених ђака су важила иста правила, као и олакшице. Знали су њени ђаци када ће бити контролни и писани задаци, ако се договоре, могли су да буду одложени, али неу бескрај. Знала је професорка Персида и да се избори против преписивања.
– Поделим их у четири групе и на свакој цедуљи напишем број, тако су деца мислила да сам саставила задатке за 30 група. Десило ми се једном да ми је ученик донео контролну вежбу и показао на један део који нисам прегледала. Рекла сам му: ”Дај да видим”, а он је бацио контрону вежбу кроз прозор. Од тада сам сваки празан простор прецртавала црвеном оловком, тако да није могло да буде: ”Нисте видели!” Све задатке које сам задавала на писменим вежбама радили смо на часу. Бодовала сам их и знали су колико који ”вреди”. Могла су деца и да на сваком часу да поправе оцену, било је довољно само да се јаве – неке су од њених просветних метода.
Нека строгост, можда би могла да се назре једино у доследности и крајњој праведности. Оствљала је професорка ученике да полажу поправне испите, чак и да понове годину, ако су и у августу долазили неспремни. Није хтела да изједначава децу која су заиста научила и заслужила прелазне оцене и нераднике. Ту реч ”нераднике” није она изговорила!!!
”ДЕЦА СУ ДОБРА!”
Тако она каже и убеђена је да је тако. Бар, већина! Мада, понека њена искуства указују и на то да они који су раној младости били склони преступима, тешко се касније исправљају. Сећа се једног ученика који је фалсификовао лекарска оправдања и продавао их другим ђацима. Како је успевао тако нешто у време када није било копир машина, само он зна. Док јој сећања навиру и на такве, оригиналне, ”пословне идеје”, ниједног тренутка се није насмејала.
– Увек је било и проблематичне и добре деце. Више је добрих. Не можемо да кажемо какве су садашње генерације, наша је била много боља! Није тако, увек је кршене забране… Пратила сам ових дана шта се дешавало у Трстенику. Мислим да и родитељи морају искрено и критички да сагледају своју деце, не да их за неке поступке пошто-пото бране. Онда, значи да се слажу са оним што су урадили. Много тога потиче из породице – саветује професорка.
И њена искуства су таква да би опет била просветни радник. ”Ништа друго!” Можда, евентуално, библиотекар. Тада би могла на миру да чита књиге до миле воље.
КЊИЖЕВНОСТ И МАТЕМАТИКА
Нека буде да је тај просветни дар урођен девојчици, која је одрастала са четворицом старије браће у Коњевићима, а касније надограђиван. Или, само прави зналци могу да објасне оно у чему су стручни, тако да свима буде јасно. Учествовала је и професорка Персида, заједно са математичарима Техничке школе Милосавом Антонијевићем, Милошем Ковачевићем, Гораном Петровићем и Данијелом Гојковић, у састављању уџбеника за грађевински смер. Покушали су да прилагоде градиво средњошколцима, али та публикација никада није изашла.
– Некако, нисмо умели да се до краја изборимо, али смо задавали деци те задатке!
Још увек их решава, иако јој је сада унука Лена главна преокупација. Најмлађа миљеница, али и њен син Владе, ћерка Весна, супруг Милош и остали чланови породице. Пријају јој и пензионерски дани, стална дружења са математиком и неизбежно, књигом!
– Ма, нисам ја легенда – каже, без икакве лажне скромности. Остала је и у садашњој баки она тиха и повучена девојка којој је секреатрица рекла: ”Седи, дете, тамо”, када је дошла код директора Техничке школе на разговор за посао. Жена је, у први мах, помислила да је професорка Персида ученица коју су избацили из неке друге школе.
Фото: Албум породице Славковић
