Постоје људи из којих увек исијавају отменост и достојанство. Њихове урођене предиспозиције, временом само надограђиване. Такви су у каквим год приликама да се нађу и препознатљиви по природности и скромности. Иако се најчешће повлаче, ретко остају непримећени.
По тој урођеној отмености била је препознатљива и наставница српског језика и књижевности Невенка Оцокољић. Предавала је у Основној школи ”Филип Филиповић”, једно време и у Вранићима. И некадашњи ђаци је памте као префињену жену, дамског држања, неприкосновену владарку у учионици. Ипак, превасходно им је била пријатељ, када је требало и други родитељ. Учила их је да поштују једини друге и изграде међусобно поверење.
– Када сам уписао пети разред, нисам припао њеном одељењу. Познавао сам је, јер смо живели у истој згради. Срео сам је у ходнику и рекао: ”Нено, хтео бих да будем у Вашем одељењу!” Ухватила ме за руку и увела у свој разред. Нисам био привилегован, зато што смо били комшије. Али, не могу да заборавим да се никада мојим родитељима није жалила на мене. Ако је било проблема, решавали смо их нас двоје. Тако је поступала са свима, што показује колико нас је поштовала и сматрала себи равнима. Већина других наставника би се одмах жалила родитељима, чим нешто ”згрешимо”, посебно зато што је и мој отац био просветни радник – прича Данко Ћаловић, некадашњи ученик наставнице Невенке.
Међусобно поверење настављено је и касније. Све док је Невенка била жива. Данко је и прво писмо из војске написао – баш њој.
– Данас, када поново дођем у ”Филип”, још увек ми у ходницима одзвањају њен и гласови других наставника. Тако је и у Гимназији. Ту смо учили првих пет, шест година, док није изграђена нова зграда школе ”Филип Филиповић”. Али, као средњошколци, вратили смо се у ”постојбину”. И у Гимназији имам утисак да су ту још увек Предраг О. Ћурчић, али и многи наши професоро који више нису са нама, Цеца Ерић, Рашко Стефановић, мој Бошко и многи други… Иако одавно ту не живи, за некадашњи Невенкин стан још увек кажемо да је Ненин – део је и Данкове пробуђене носталгије.
Носе ту носталгију и остали, чим освеже сећања на њихову наставницу српског језика. Многе њене лекције, нарочито из граматике, остале су упамћене за цео живот, као и јунаци књижевних дела. Није хтела наставница да једног дана питају њене ученике: ”Ко ти је предавао српски?” Можда је слутила и да долази време мобилних телефона и кратких порука у којима многи и властита имена пишу малим словом. Да, да, у брзини!
– Када је требало, била је строга и праведна, предана послу, посвећена ђацима, увек спремна да помогне и посаветује. Сећам се и њене раздраганости у посебним приликама. Знала је да се нашали и запева с нама на екскурзији, али увек одмеренпо и достојанствено. Ако уђе у учионицу крајње озбиљана, није било дилеме, нема приче о свакодневним стварима, Невенка ”решета” граматику. У учионици тишина ”пара”уши, сви размишљамо ”само не мене”, али неко мора. Наравно, нема добровољаца. Онда Невенка одлучним гласом проговори: ”Дуле, роде! Изађи мало пред таблу да попричамо.” Пишем сложену реченицу, ”километарску”, онда она испитује све, палатализацију, јотовање, прелазак Л у О… Онда случајно почне да испитује лектиру, у појединим ситуацијама ме наводи на тачан одговор. Чини ми се у тим тренуцима да је време стало, већ размишљам да домар данас не ради и да нема ко да звони за крај часа. После добрих двадесетак минута, бришем чело, а наставница Невенка каже: ”Дуле, роде! Није лоше, лепо си ти то савладао, са задовољством пишем у дневник и трећу петицу. Враћам се исцрпљен у клупу, али задовољан. Касније сам постао и те како свестан чињенице да сам елементарну писменост стекао од своје учитељице Госпаве Стојановић и разредне Невенке Оцокољић. Оне више нису живе, сигуран сам да ме се понекад сете, као што су и њих две део мог незаборава – утисак је Душана Јаковљевића, својевремено ученика ОШ ”Филип Филиповић”.
ПОСВЕЋЕНИЧКИ ОДНОС ПРЕМА РАДУ
Невенкину преданост према послу нису осетили само ђаци, него и колеге. Перфекциониста, ништа није препуштала случају, напомиње Мића Миловановић, професор енглеског језика. На њеним часовима није било збрке и збуњености. Бар се наставница трудила да тако не буде.
– Користила је разне методе у раду. Пре свега, индуктивни приступ тумачењу новог градива да би већ обрађену наставну јединицу проверила путем дедукције. Да није дозвољавало да деци остану нејасноће, посебно је било оучљиво када предаје градиво које није било лако усвојити. Углавном, поједине лекције из граматике. Својим урођеним сензибилитетом и смислом за доживљај лепог, доста је постизала у тумачењу књижевног дела. И сама песник у души, знала је да своје ученике уведе у непојамне и чудесне пределе врхунских дела домаће и светске књижевности. Нарочито у поезији. Деца су могла да осете све чари Змајевих стихова, као и Ђуре Јакшића, Франца Прешерна, Бајрона, Пушкина, Дантеа – потврдио је професор Миловановић. Он подећа и на њену преданост, када је реч о писаним саставима. Усвајањем бројних стилских фигура, ученици нису били само подстакнути на лепоту књижевног израза, него и на сопствено стваралаштво.
– Као последица таквог прилаза раду је не мали број оних који су се касније са успехом огледали у књижевности. Тако је лик и дело Невенке Оцокољић, као врсног педагога, остао у трајном сећању њених ученика – уверен је Мићо Миловановић.
Од њега сазнајемо да, иако је наставница највећи део радног века провела у школи ”Филип Филиповић”, никада није заборавила Враниће. Ту је било њено прво учитељско радно место. Ту љубав су јој узвратили мештани и некадашњи ђаци.
– Сваке године је неко долазио да је одвезе на прославу Дана школе, а она је унапред спремала пакетиће за све ученике школе у Вранићима.
Прегршт сећања на своју некадашњу колегиницу чува и професор Миловановић. Део су и његовог незаборава.
ПУКОВНИК И АУСТРИЈАНКА
Наставница Невенка имала је и германско порекло. Њен отац, пуковник војске Краљевине Југославије, Синиша Оцокољић, упознао је на официрском балу у Осијеку младу Аустријанку Асту. Додуше, тада је био још мајор, временом је стекао виши чин. Аста је удајом за Синишу постала Милица и православка. Осим наставнице Невенке, имали су још троје деце, Стојанку, Драгољуба и Драгињу.
Наставница Невенка наставила је традицију свог деде и баке. Драгољуб и Анка Оцокољић били су учитељи у Чачку.
– Њен живот су била деца и говорила је да, када би се још сто пута родила, опет би радила исти посао. Та љубав јој је била узвраћена, а она увек срећна и поносна што су то ”њена” деца. Као мајка, била је строга и посвећена, али нежна и осећајна бака. И данас, шта год да урадимо, мислимо како би она то прокоментарисала. Зато, сви ми, настојимо да живимо скромно и поштено. Баш, онако, како нас је она учила. Хвала свима који је се сећају – поручује Милкица Милетић, ћерка наставнице Невенке.
Наставница Невенка данас би била прабака. Милкичин син Милош и његова супруга Сандра имају Магдалену. Задивљују и жива сећања ученика на наставницу која већ петнаестак година није жива, а одавно је и пензионисана.
– Права дама, са манирима и великим знањем. Можда, повремено врло строга, али праведна и добар педагог. Знао сам да будем несташан, не неваспитан, можда зато и помињем ту њену строгост. Није припадала тадашњем режимо и можда је мало остала у запећку, али све дође на своје место. Сећам се и да је инсистирала да пишемо ћирилицом, нашим писмом. Пошто сам био наклоњенији друштвеним наукама, посебно су ми у лепом сећању остали Мића Миловановић, Нешо Нинковић, професор социологије у Гимназији, наравно и Нена Оцокољић. Оставила је и она трага на мом књижевном путу – каже књижевник Владимир Радовановић, такође, некадашњи ученик наставнице Невенке.
