Говорио је много без речи, увек био далек и довољно близак. Кад прође ходником, стишавале су се страсти набујале младости. Знао је да насмеје до суза и задржи смиреност, као да се ништа није десило. Чак и да превазиђе ђаке, неисцрпни извор духовитости и једноставности живота. Како налажу и закони физике, природни склад надограђен људским умом.
Професор Миодраг Булић. Толико деценија у школи, рада са младим људима који му нису ”прикачили” никакав надимак. Неки упечатљивији. Звали су га једноставно, по презимену – Булија. Нису могли ни да се ухвате за неке познате физичаре, или изразе које је често помињао. Ни ”Физо”, некада довољно ауторитативан надимак, ако ништа друго, због људи са којима се први пут сретнемо још у шестом основне и предмета о коме све знамо и ништа не знамо!
– Није био досадан ”баук”! Или, не сме ни мува да се чује, како често описујемо строге професоре. Тачно је, морало је да буде реда и дисципине, али све се одвијало спонтано у његовом присуству. У тренутку је могао да се досети и ”поклопи” најдуховитије опаске ученика. Не знам да ли се смејао у себи! Увек, тајновит и крајње једноставан. Предавао је врло разумљиво и једноставно. Довољно да научиш на часу, ако ниси више заинтересован за физику. Нисам баш била узоран ђак за оно време. Знала сам често да се претварам да ми није добро, када је требало да одговарам, да одем са часа, све те типичне ђачке форе! Ипак, код Булије није било врдања. Једноставно, знао се ред – сећа се Мирјана, некадашња ученица чачанске Техничке школе у којој је професор Булић најдуже предавао. – Не мораш ми ни име помињати. Остала ми она ”заоставштина” из школе – смејаће ми се, шта год да кажем, или, не дај Боже: ”Немој се шлихтати”. Беспотребно, временом нам дође у главу да бисмо волели да сада такви професори предају нашој деци. Строги, колико и то досадно звучало, они који су нас научили правим вредностима – сматра Мирјана.
– Трудио сам се да моја предавања не буду типична, да им другачије приближим законе, формуле, дефиниције… Није лако, потребна је и професорима инспирација – искуство је професора Булића. У ствари, правих зналаца, због којих ђаци не лутају, ако немају претходну подлогу у знању. Ако кажемо: ”Између два тела (материјалне тачке) делује привлачна, гравитациона сила, која је сразмерна производу њихових маса, а обрнуто сразмерна квадрату њиховог међусобног растојања.” Колико и ова дефиниција Закона гравитације, преписана из ”Википедије”, делује заморно. Требало би је прво научити као песмицу, а онда рашчланити део по део… Али, ко није запамтио како је настао тај закон. Колико год да постоје спорења научника да ли је Њутну заиста пала јабука на главу, то је свако упамтио и можда развио сопствену теорију.
Доста о физици! Никако није ни Закон гравитације само јабука која погоди човека у главу.
– Када би моја предавања бар мало личила на Булијина, био бих презадовољан – утисак је његовог ученика и касније колеге. И врло вероватно су слична, бар покушава да достигне једноставност.
КАД ЈЕ НАЈТЕЖЕ…
Да ли би било сувишно поменути и да професор Булић није поклањао оцене. На питање Зашто, одговара: ”Можете да поклоните само оно што вам припада”! Није било спорно, ако је морало за успеха, наравно, са покрићем! Можда су и због тога увек смиреном и сталоженом професору припадали, такозвани, ”проблеми”. Али, није их било, чак ни на екскурзијама!
– Имао сам једно одељење, 18 одличних и 12 ученика који су поновили разред. Спремали смо се за екскурзију. Чак су ме и колеге питале како сам се усудио да их водим, још возом. Путовали смо тако до Бара, а онда аутобусом до Кумбора. Када смо стигли у Бар, један ученик не издржи и одмах скочи у воду. Кондуктер примети и каже ми: ”Овога нећу да примим у аутобус”! Шта ћу сад? Кажем момку да се осуши и сачека други аутобус. Када смо стигли у Кумбор, и он са групом! Шта је урадио? Узео је шешир од једног путника, сагао се и тако га нико није приметио! На екскурзијама никада нисмо плаћали штету.
Баш у Кумбору, мај месец, на Јадрану стигле трешње пре него код нас. Рекао сам деци да их никако не беру, да не сме ни лиска да падне са дрвета у кругу од три километра. Одмах би људи знали ко је направио штету! Али, једно јутро, ходник у хотелу у коме смо одсели, пун грања. Невероватно шта су они урадили! Није им било тешко да оду даље од три километра и по околним шумама оберу грање и лишће. То су деца! Зато је предиван осећај када их живе и здраве доведете родитељима – каже професор Булић. Једне године су ти ученици додељени другом одељенском старешини, али су враћени професору Булићу. Човеку, који не само да никада није поклањао оцене, није ни записао ученика зато што је реметио ред на часу. Код њега су правила била природан редослед… Био је ”опасна” и без поговора.
ДРАЖ ЈЕДНОСТАВНОСТИ
У свему. Зато се и чини да је некада било много лепше и једноставније. Људи нису закључавали куће, нису имали телефоне, компјутере, договарали су се очи у очи! Зато су и комшије морале долазити код комшија и звати их из дворишта, или са пута. Чули су их, ако је у кући владао мир. Откуда одједном та прича? Поучен таквим искуством из детињства и младости, професор Булић је знао ученицима да каже и у ходницима: ”Смирите се, зваће неко”! Опаска која оставља без текста, али и наводи на размишљање, ако не знамо одакле потиче! Ко ће звати, зашто?
Професор Миодраг Булић рођен је у Драгачеву, у Вичи, 1944. Осим у Техничкој школи, предавао је у Сјеници, Пријепољу, у чачанској Гимназији. Није тајна ни да је умео добро да припреми матуранте за пријемне испите на медицини, електротехници, на свим смеровима на којима се полагала физика. Ученици су долазили по препоруци, ако им је било потребно да обнове или утврде градиво. Није држао часове онима који су долазили ”за сваки случај”, а све су знали. Још један закон једноставности, као и скромности, по којој су многи просветари остали упамћени.
Што је за очекивати, не воли много професор Булић да прича о себи, донекле ни о просветарским данима. ”Нека ђаци говоре о мени”! Једино је сигуран да би поново био професор! Диви се и деци која су спремна да све опросте, иако строгим и праведним нема се шта опраштати, као и сада одраслим људима који, ако је потребно пређу улицу и поздраве професоре који су их доводили у ред!
Једноставност живота показао је и повратком у родни крај. Већ неколико година већи део времена проводи у Вичи, повремено дође у Чачак да види породицу и пријатеље.
– Баш ми је било тешко, када је у време пандемије короне забрањено кретање старијима. Тада сам се повукао на село. Али, и пре тога је замрло дружење. Заборавили смо на оно што је важно, а време брзо прође – свестан је и професор. Ако тога нема, како оставити траг у другим људима,
