”Зато је, иако је одавно отишла из школе, и даље сусрећемо по ходницима, чујемо њен снажан глас из учионица, учимо заједно са децом латински језик, пијемо са њом кафу у канцеларији уз олује њеног вербалног бичевања онога што оспорава, освојени и понекад опрезни због њене врлетне нарави…”
Опроштајни говор професора Бошка Ћаловића, поводом смрти Милице Тодоровић, ”у школском свету познатијом као Мика Латинка”. Више него довољно да оживи сећања генерација чачанских гимназијалаца, оних мало старијих, из шездесетих, седамдесетих, осамдесетих. Тако су је и они упамтили, као енергичну и гласну, строгу и врло праведну професорку.
– Није било нимало наивно, морали смо да учимо латински језик. На часовима је владала права дисциплина, Микина предавања су била јасна и занимљива, лако смо учили. Велика је штета што је због здравственог стања прешла у библиотеку и није остала у настави. Била је баш добар професор – утисак је Драгана Андрића, некадашњег ученика Милице Тодоровић, сада професора и помоћника директора чачанске Гимназије.
Често се сете своје професорке бивши ђаци изненада, посебно, ако у разним околностима изговоре понеки латински цитат. Наравно, правилно, како им је и усађено у раној младости.
– Чини ми се да тада нисмо ни били свесни колико ће нам касније значити латински језик. Поготову нашим школским друговима који су студирали медицину, или право. И она је стално покушавала да нам укаже на то. Била је прави зналац, озбиљан и принципијалан професор. Сећам се да на писменим вежбама никако нисмо могли да препишемо, иако смо покушавали. Додуше, није ни било потреба за преписивањем. Мика је лепо објашњавала, а ми смо били добри ђаци. Таман посла да нешто не знамо. Тако је тада било – сећа се Весна, такође, некадашња гимназијалка и ученица професорке Мике.
Како је поменуо и професор Андрић, последњих година свог радног века, Мика није одржавала наставу. Радила је у школској библиотеци. И ту је, када је требало, у тренутку заведила дисциплину. Нарочито, ако нестрпљиви ученици желе неку књигу преко реда, ”сада и одмах”, или сви причају у глас, не би ли уштедели сваки минут великог одмора за забаву. Тада је Мика заводила ред.
– Волела је склад и васпитану децу. У тим ситуацијама није морала да заводи дисиплину и врло лепо је сарађивала са нама, ако је требало и да нам препоручи неку књигу, или да сачекамо још неки дан, док је неко други не прочита. Такву сам је упознала, у библиотеци. Жао ми је што у средњој школи нисмоимали латински језик. Касније сам морала факултативно да га учим и полажем да бих изашла на испит из римског права – каже Јадранка Витас, дипломирани правник. И она се вратила у ”своју” Гимназију, као секретар школе.
САДАШЊОСТ У ПРОШЛОСТИ
Књига и латински језик. Вечито и питање да ли замиру? Али, остао је да живи и после Мике и многих професора и врсних зналаца. И буде ”живљи од многих живих језика”.
– Ни њен професионални избор није био стихија. Загледана у прошло време, одгонетала је своје. Учећи мртави језик, више је схватала живи. Изабрала је језик којим је некада говорио свет, да би и он умро са тим светом. Али је тај свет после своје смрти бивао живљи од многих живих језика. Открила је тако истину да пепео може да буде ватра, много пре песника који је изјавио: ”Узмите шаку свежег пепела/или онога што је већ прошло/и видећете да је то још увек ватра/или да то може бити”. Схватила је тај круг из кога, као ни из личног живота, не можемо да искорачимо, о чему у Светој књизи и проповедник Проповедник казује: ”Што је било, то ће бити, што се чинило то ће се чинити и нема ничега новог под сунцем.” Можемо од тога да се одбранимо само Књигом – и то је део опроштајног говора професора Бошка Ћаловића. Остао је забележен у књизи ”Птицо, довешешћу те до речи”. Есеје, некрологе, много тога што је написао, сачували су његови некадашњи ученици, касније колеге Владимир Димитријевић и Слободан Николић. ”Отишао” је и професор Ћаловић 2012, десетак година после Мике Латинке. Али, захваљујући њима тројици, живи сећање и на њу у књизи коју је толико волела и била саставни део њеног живота.
– Заљубљена, зато у свет књига, она се одрекла, као што се људи одувек нечега одричу, многих ствари у животу, али је свој живот тиме и обогатила живећи више живота. Чудо, које се зове Књига, давало јој је, и многима још даје, смисао, избавља од самоће, отвара затворена врата, нуди праве уместо кривих путева, сиве дане претвара у празнике, омогућава да се искорачи из свог ограниченог и живи више живота. Због тога смо били њени духовни сродници… – написао је Бошка Ћаловић.
КАО ПРАВА МАЈКА
У школској архиви остало је забележено да је професорка Милица Р. Тодоровић, осим латинског, предавала и историју старог века. Бар, тих седмдесетих година, можда и раније. Засигурно, последњих десетак година, све до марта 1990, када је отишла у инвалидску пензију, радила је у библиотеци. У сећањима савременика живе младост и породичне прилике професорке Мике. Одрасла је у Чачку са сестром Надеждом и тројицом браће, Божидаром, Владом и Ђоком. Владе, кога нема на сачуваној породичној фотографији умро је у 18. години. Тодоровићи су врло млади остали без мајке Љубице. Касније се њихов отац, учитељ Борко, оженио удовицом Радмилом. Женом која је била врло важна личност у животима Мике, њене браће и сестре.
– Радмила је врло млада остала удовица. Била је јако лепа и касније, када сам је питала зашто се удала за удовца, који је имао петоро деце, одговорила ми је: ”Хтела сам да учиним добро дело, да их изведем на пут!” Тако је и било. Наша Рада је, као права мајка, слала пакете у Београд, док су Надежда, Божидар и Мика студирали. У Чачку су живели су у стану који је имао велико двориште и некада је и у граду био дозвољен узгој домаћих животиња. Тако је Рада имала свиње, кокошке, да би деца могла да поједу свежа јаја и месо. Како велики радник, била је и велика дама. Када год је у београдским позориштима играла нека значајна представа, обавено је одлазила да гледа. Завршила је пре рата Рданичку и Школу за домаћице. Сећам се и једне розе хаљине коју је сашила Мики. Прелепа… Вероватно и више од праве мајке, зато су Боркова деца много волела и поштовала – прича Наталија Јаковљевић. Радмила Тодоровић била је сестра њеног покојног супруга Стојана, познатог чачанског обућара.
”Није имала своју децу, али је за свога живота (1914 – 2004) збринула многе осамљене, убоге, невољне и на други начин несрећне, међу којима су били и моја браћа и сестре”. Тим речима се Божидар, у читуљи, опростио од Раде. Нажалост, он је једини наџивео маћеху. Пре ње, отишли су Ђоко, Мика, а годину дана раније Надежда.
И Радина је заслуга што је и двоје деце наставило традицију оца Борка. Осим Мике, Божидар је једно време био учитељ у Шапцу, а касније професор историје. Радио је у школи на Дедињу, предавао официрској децу, док није испричао виц о Титу и Јованки. Од тада се сналазио да преживи. И учитељска каријара његовог оца Борка је нагло прекинута у неким ”новим”, послератним временима. Микина сестра Надежда, или Нада, како су је звали, била је инжењер геодезије, радила је у некадашњој Општини Чачак. Други брат Ђоко, електричар, једини основао своју породицу.
За седамдесетак година живота, стварала је и Мика свој свет. У учионици, библиотеци, незаобиланом свету књиге. И када се повлачила или јасно стављала до знања све оно је у датом тренутку желела…
– Школа је, бар за мене, остала сиромашнија за једну снажну, еруптивну личност, за грмљавину њеног гласа, за смех од кога звоне прозори, за интелектуалног мегданџију, за особу која не може да се не памти, било да је тиха, што је бивало ретко, било да је као ураган, што је бивало често, за одличног зналаца латинског језика о коме су ученици причали у школи, али и када су изашли из ње – јединствен је и доживљај Бошка Ћаловића о професорки Мики Латинки.
Фото: Албум породице Јаковљевић
