Поверење, поштовање, пријатељство. Све је стекао, не само показивајући им гимнастичке вежбе и све остале вештине које се стичу и развијају на часовима физичког васпитања. Био је свестан да оцена није само мерило знања ученика, него и способности професора да га пренесе, можда још важније, да заинтересује слушаоце. Зато је многима заувек остао прави ауторитет, па и други родитељ, коме су сва врата отворена. Да ли је то таленат за рад са младима, који нису ни одрасли ни деца?
Показивао је професор Милан Поповић тај таленат у свим средњим школама у којима је предавао. Економској, Медицинској, Техничкој и најдуже у Машинско-саобраћајној. Знао је да гледа даље и не сведе однос са ученицима само на предавање, одговарање и оцењивање. Како не помоћи средњошколки која је трчала са часова кући, радила на имању, бринула о оцу и брату, водила домаћинство? Рано је остала без мајке и много обавеза је спало на њу. Још школа! Требало је сазнати о њеном животу, детаљније се распитати и разговарати са њом и колегама. Није јој школа била толики проблем, али зашто да изостане разумевање. На крају, и поштовање које тако млад човек заслужују. Једном су се њене школске другарице хвалиле у којим новим колима су се возиле, а она је одговорила: ”Ја сам се возила на прашњачу”. И безброј других примера разумевања, спасавања из необраног грожђа, враћања ученика у школу.
– Поново бих радио у просвети и мислим да бих био бољи. Много сам научио од деце, као и од професора Средоја Ћировића који ми је у Гимназији предавао математику. Невероватно, на његовим часовима нама ниједног тренутка нису лутале мисли. Чак смо и на одмору причали о математици, пошто нам је домаћи задавао после часа. Њему су оцене биле важне да би сагледао и колико је научио дете. Чак су и професори тада говорили да Ћирови ђаци најбоље знају математику. Ми смо га звали Мигуел… Истина је и да је нама, професорима физичког, донекле лакше. Заједно са децом у игри, на фудбалу, кошарци, када изводе вежбе на гимнастичким справама помажемо им, држимо их да не падну или се не повреде. Увек нас питају за савет ако су активни спортисти, знамо да укажемо прву помоћ. Дешавало се и да су нас, професоре физичког, колеге позивале када се деца побију – прича професор Поповић.
Знао је да не поклони оцену, него да их наведе да је заслуже. Добијали су петице за учешће на кросу и планинарење до Каблара. Нису морали да буду најбржи, или да се до врха попењу за 35 минута. Јесте њему толико требало, чак да истрчи, али није могао то да тражи од деце.
Осетила су одмах деца његову виспреност и преданост. Пре четрдесетак година био је ментор младима из Либије, који су из Александровца пребачени у Чачак, јер су тамо изазивали нереде. Њих 50. Он млад професор, такорећи, почетник, али ниједног тренутка није занемарио да су та деца одвојена од родитеља и куће. Углавном су потицала из вишечланих породица, имали су и више ”мајки”. Другачији од нас, али, опет исти. Успео је брзо да стекне и њихово поверење. Када год је избијао неки проблем, звали су Чокеца.
БОМБОНЕ
Надимак Чокец није потекао од ученика. Добио га је још у детињству. Почетком Другог светског рата породица Поповић се доселила у Чачак из Битоља. Тамо су рођена његова старија браћа и сестра, једино је он послератно дете. Отац Михаило, родом из Гоњег Милановца, у Битољу је добио службу. ”По милости Божијој и вољи краља Александра”, како су некада писана образложења и за разна постављења. Био је учитељ. Чокец је имао само две године, када је остао без оца. Али, гени… И његова старија браћа су била професори, Војислав математике, Томислав немачког језика.
Да, надимак! Добио га је од професора др Алексе Цала Пишчевића са чијом породицом су Поповићи делили двориште у Кнез Милошевој улици у Чачку.
– Стари Чачани су Македонце који су продавали бомбоне звали ”Чокалије”. Тако и мене Цале, понекад и ”Печалбар”. После ми је тепао ”Чокец”. И остаоло је. Био сам разонода и Цалу и његовом брату Цилу. Ја, дечачић, они одрасли момци, били су двадесетак година старији од мене.
Окуда породица у Чачку? Мајка Викторија је хтела да школује децу, а тада су овде били бољи услови, него у Милановцу. Почетком рата, учитељ Михаило је мобилисан, потом одведен у заробљеништво у Немачку. Као староседелац, мајка је могла да остане у Битољу, чак је добила и званичну потврду, али, једне ноћи наиђу Бугари. Захваљујући том папиру њену породицу су оставили на миру. Ипак, није са свима било тако. Убили жену и четворо деце, који су живели изнад њих. Зато је Викторија одмах спаковала ствари и са децом кренула ка Чачку. Када је стигла, на станици је срела професора Вушовића, који јој је породици понудио стан у Кнез Милошевој улици.
По доласку из заробљеништва, учитељ Михаило је радио и као васпитач у ученичком дому Техничко-ремонтног завода ”Боба Милетић”. Касније и у Горачићима, сваки дан је одлазио пешке до школе и назад. Имао је малог сина, Чокеца, и због одговорности према породици, није желео да изнајми стан… Деценијама касније, Чокец је у архиви Машинско-саобраћајне школе, случајн или не, пронашао пожутели папир и препознао очев рукопис. Било је то оправдање за једног ученика који у марту 1949, због болести није могао да дође у школу. У потпису: васпитач Михаило Поповић.
Препознао је његов рукопис, пошто је често прелиставао свеску у којој је писао рецепте. Осим што је био добар кувар, васпитач и учитељ, издвајао се и по краснопису. Касније су се и деца шалила са мајком, која није крила да се и због лепог рукописа заљубила у њиховог оца. Она је била модисткиња, више у девојачким данима, касније је породица увећана и није имала много времена за додатни посао. Модисткиња, не зато што је креирала одећу коју је шила, него је обучавала ученице. Још један ген ”покупљен” и од полусрпкиње и полигркиње.
Осим већ поменутих професора, Чокец је имао брата Звонка, кога није упознао, пошто је живео свега неколико месеци. Данас је остао једино Драги, грађевински инжењер.
И СЛАВЕ ЗАЈЕДНО
И друштво из Кнез Милошеве улице је надограђивало профедора Чокеца. Смрзнуте ручице, санкања на Јелици, летње игре… Знали су једни друге у душу. Вишечлана породица, стално превазилажење животних мука. И тако, мало по мало, стичу се и те способности разоткривања истине, разумевања других, посвећеност.
– Чокец, легенда, градски лик – прво је што кажу многи ученици на помен његовог имена. Легенда која је знала да се у просвети неће обогатити. Али, вреди сваке жртве када некадашњи ученици не избегавају професоре, где год да их сретну.
– Свуда су нам врата отворена. Одем у болницу, јаве ми се лекари или сестре. Моји ученици! Чим ме угледају питају: ”Како можемо да Вам помогнемо професоре”? Где год да одем. И дан данас сам остао са ђацима. Неки ми долазе на славу, још увек питају за савете. Уосталом, ретко која школа је позната по професорима. Прославе је ученици, а ми смо део њихових живота – каже пензионисани професор физичког васпитања.
Чокец, легенда, има сина Љубишу и ћерку Јелену. Обоје су у Америци, где је одрастала његова супруга Злата. Дошла је једног лета у Србију, ту и остала. Данас су сваки дан на вези Риђаге – Чикаго, Риђаге – Кентаки, где живи њихов син Љубиша.
