Још увек се добро сећа да је као средњошколац био кажњен само зато што је на тесту из српскохрватског језика написао Стеван Мокрањац, уместо Сремац. Добио је слабу оцену због секунде непажње. Нашао се на ”црној листи” и код професора математике, исправио га је, јер је погрешно изговорио име некадашњег ученика. Заиста се није звао Милинко, него Миленко… Касније, када се и сам нашао у просвети, никако није желео да се огреши, и то због ситница. Једино је тражио да добро узврате добрим.
– Са ученицима је врло занимљиво радити, али морамо их доживети као своју децу. Никако другачије! Они непогрешиво осећају и знају колико друга деце вреде. Најлакше их је казнити, уместо да им поклонимо пажњу, сваком детету понаособ – каже Милан Пауновић, доскорашњи професор Машинско-саобраћајне школе.
Та, само наизглед, једноставна правила помогла су и њему да се брзо у просвети осети као свој на своме, пошто је дипломирани инжењер машинства. Претходно је радио у ”Електронској индустрији Ниш“ и ”Фабрици резног алата”. Како смо причу започели из Миланових средњошколских дана, ваљало би поменути да је тада заслужио прво радно место. Добро се показао на пракси у ”ЕИ Ниш” и ту се вратио после студија.
Из привреде је у просвету понео и иноваторске способности, од којих ни у пензионерским данима није одустао. А у школи, те новине је често са ученицима и колегом Драгишом Петковићем показивао на сајмовима књига и учила у Београду. Иновативност и креативност је требало показати и на многим такмичењима. И данас му је жао што је у просвету дошао пред распад Југославије и није имао могућности за веће изазове. Овако, ученици машинског и саобраћајног смера, суочавали су се само са ривалима из Србије. Какве год биле околности, увек је требало извући најбоље, најједноставније и најбрже.
СВИ НА ПОПРАВНИ!
”Лако је са добрим ђацима!” Шта радити са овим другима, како их правилно усмерити? Истини на вољу, уколико су безазлени и никога не повреде, вероватно без тих ”маскота” никоме од нас школски дани не би били занимљиви, чак ни професорима. У сваком одељењу су се истицали најгласнији, вечити бунтовници, они који су увек имали спремне изговоре, или их у тренутку ”испаљивали”. Дешавало се професору Милану и да се некада већина претвори у ”проблемчић” и без сложног бежања са часова.
– Једном сам, безмало, цело одељење матураната оставио за поправни у августу. Требало је да имамо један час припрема да се договоримо за писмени рад. Нису се појавили, а дошли су на одбрану испита. Наравно, без писмених радова. Они, који их нису имали, остали су да полажу у другом испитном року. Касније, када смо се сретали, говорили су да сам био у праву. Нисам дозвољавао дрскост и бахатост, за све остало смо могли да пронађемо решење – прича професор Пауновић. Нису ни њега заобишли ”падобранци” на часу. Приметио је одмах и ставио им до знања. Али, није ”вишак” остао да изнесе оправдање. Уместо тога, нестали су кроз прозор…
– И данас ми је жао што једног ученика нисам више кажњавао! Био је јако бистар и сналажљив, али врло лењ. Мрзело га је да устане да дође на часове. Једном сам тражио да му отац дође у школу, али он је хтео да позовем мајку. Одмах сам знао шта је по среди, мајке су блаже, и зато нисам попустио. Он је после тога напустио школу и није се вратио. Зато ми је и дан данас жао… Увек сам волео да разговарам са ученицима. Многи од њих остану права деца и лако их је ”прочитати”. Нисам волео ни писмене вежбе, а морали смо повремено да их задајемо. Живу реч ништа не може да замени, као ни развијање моторичких способности код деце. Зато, не верујем много у онлајн наставу и све те таблете и остала техничка помагала која замењују књиге и писање – уверен је професор Пауновић.
Колико год је био спреман да разуме децу, није могао родитеље, ако би штитили њихове несташлуке, посебно лажи. У свакој генерацији деца измишљају приче и изговоре, али је страшно када отац или мајка, не само да их подрже, него надограђују те измишљотине, искуство је професора Милана. Ипак, колико год одрасли мислили да су ”премазанији” и бољи глумци, никаква фолирања му нису промицала. Довољан је један несвесни покрет – издајица!
НИЈЕ – НЕГО
Можда је свака генерација имала исте приче, али је било и суштинских разлика. Ко је својевремено смео да противречи једном Мату Гробу и када је очигледно грешио? Да, био је то професор математике у београдској Техничкој школи ”Иво Лола Рибар” коју је Милан завршио, а претходно његов брат од стрица.
– Питао ме: ”Шта је теби Милинко Пауновић?” Одговорио сам му да тај не постоји, већ Миленко. Од тада ми је давао јединице и када урадим тачно задатке. Оставио ме је и на поправном у августу и тада ми је комисија дала тројку. Због тога сам био врло добар, а не одличан – сећа се професор Милан. Тог професора су ученици прозвали Гроб, зато што је од пролећа до зиме носио исти црни мантил. На њему су били и трагови уља од мотора, кога је возио од Београда до Чачка. И он је био Чачанин. Они који га нису тако страшно доживљавали, звали су га Чоф. Презивао се Бошковић и живео је у Кнез Милошевој улици… Помињемо га мало више, јер је свесно или несвесно, доста утицао на педагогију професора Милана, као и она “српкиња”, која му није опростила што је књижевника заменио композитором. Исто име, сви могу да склизну олако, камоли деца! Али, истрпео је неправде, решен да их не понови. Некако је и просвета постала део њега. Једноставно речено, личи на правог професора. Стрпљив и одмерен.
Јасно је и зашто је постизао добре резултате на такмичењима и сајмовима, али и како је гледајући ученицима ”кроз прсте”, успевао да буде далековид и продре у праве разлоге. Није им опраштао оно што не би опростио ни својим ћеркама Јасмини и Маријани. И оне су њему и његовој супрузи Биљани били изнова животна школа педагогије. У породици просветарска каријера никада не престаје, а све поуке потомцима, кад-тад изађу на видело.
