ПРОСВЕТНА ЛЕГЕНДА МИЛАН ЋИРКОВИЋ

– Прославили смо матуру, таман сам дошао кући, било је негде око два сата, кад, звони телефон. Зову ме ученици да дођем код ”Манчуле”. Спремим се, одем и прво налетим на, сада покојног, глумца Спала. Пита ме: ”Ћирко, јесу ли ово твоји ученици? Нисам видео бољу децу!” А, они, седе загрљени и плачу! Жао им што се растају. Развезем их то вече свуда по Чачку и околини, у Катргу, Слатину, Премећу… Пошто су били дивни убрзо смо се нашли и код мене у воденици у Горњој Атеници. Ту смо се састајали сваких пет година, једино нисмо у време пандемије короне – прича професор Милан Ћирковић о  одељењу IV/3 М. Машински техничари за компјутерско конструисање којима је предавао физичко васпитање и био разредни старешина. У том одељењу има и брачни пар. Заједно су прославили и њихово венчање и био је то још један повод да се поново састану у Ћирковића воденици. Међу њима и садашњи колега.

– Највише је утицао да упишем ДИФ и определим се за просвету. Професор Милан је, пре свега, изузетан човек. Био нам је други отац. На крају првог полугодишта у четвртом разреду наше одељење је имало најбоље оцене. Мало је необично да се четвртаци издвоје по оценама, углавном, су прваци жељни доказивања. Али, то је прави показатељ колико је професор Милан имао добар и јак утицај на нас. Звали смо га Разредни или Ћирко. И данас се на сваких пет година састајемо у воденици – потврђује Дејан Јеличић, професор физичког васпитања у Техничкој школи, бивши ученик Милана Ћирковића.   

”Добар човек, педагог, вредан пажње у сваком погледу”, желео је Дејан посебно да нагласи о свом разредном старешини из Машинско-саобраћајне школе. И узору у послу којим се сада бави.

И то одељење, IV/3 М, је још један сведок онога што је професор Ћирковић покушавао да постигне са свим генерацијама којима је предавао – да створи добре људе, праве пријатеље. Ако би приметио да занемаре или избегавају једни друге, позвао би оне који се издвајају и насамо разговарао са њима. Изговарао би праве речи због којих би одмах успостављали искрене и пријатељске односе са својим школским друговима.

– Наши ученици су изузетна и добра деца. Нисам никада прихватао предрасуде према Машинско-саобраћајној школи. Звали су је ШУП, људи мисле да се ту уписују проблематични и лењи ученици, што није тачно! У свакој школи има понеки ”проблемчић”, а наша деца су заиста добра – потврђује професор Ћирковић.

Већ три године је пензионер. Недостају му ђаци и школа. Као и многе његове колеге и сугуран је у једно – поново би био просветни радник! ”Ништа друго!”

НЕЗАБОРАВНА КОТРАЖА

Основна школа у Котражи, његово прво радно место. Када је дошао, почетком осамдесетих, у учионицама су се ложиле пећи, није било фискултурне сале, игралишта… Баш тада, настаје нови живот и у школи.

– Дуги програм Радио Београда је покренуо акцију ”Ниједна школа без спортског полигона”. Пријавили смо се и после извесног времена посете на Владе Копривица и Божо Бокан, моји некадашњи професори на факултету. Нисам био ту, дочекао их је учитељ Мићо Ђорђевић. Питали су га ко предаје физичко и када им је рекао, само су прокоменраисали: ”Билизанац!” Тако су ме звали, имам брата близанца Милована, некадашњег фудбалера ”Борца”, касније тренера. У сваком случају, прођемо на конкурсу. Асфалтирано нам је игралиште и од новчане награде смо набавили спорстку опрему – сећа се.   

Школа је наставила да се развија, што су нештедимице помогли и мештани околних села. У Котражи је Милан упознао и будућу супругу Јованку. Била је и то круна једног незаборавног времена и рада са изузетном децом. Не може њихов некадашњи професор физичког да не помене колико су, његови основци, били вредни и поштени људи. Зарађивали су новац за екскурзије и већ у раној младости се показали као добри домаћини.

– Сећам се да ми је Драган, који је тада био шести или седми разред, причао да са братом Вучком редовно одлази у шуму у сечу дрва. Били су и врло радна деца, рано остали без мајке… И не само они. Невероватно је колико су и остали у тим годинама радили као одрасли људи – напомиње професор Милан.

У Котражи, поред цркве светог Пантелејмона, тада су постављени лифтови за скијаше. Родитељи су радо деци куповали опрему и Милан је многе научио да скијају.

Остао је у Драгачеву до 1992. Са многима и из тог краја – пријатељ заувек.

”ДИФОВЦИ”

Упечатљива карактеристика породице Ћирковић – ДИФ су завршили Милан и његов брат Милован и наставили поједини, у ствари,  већина наследника. Физичко је у Основној школи ”Вук Караџић” предавала Дионезија, Милованова супруга. Од њихове три ћерке, Сара и Марта су завршеле Факултет физичке културе, а Ана енглески језик. У тој групи су и Миланови братанац Марко и сестричина Светлана. И нису једини просветари. Миланова сестра Босменка је учитељица, а завршила је и дефектологију. Једно време је радила у просвети, касније у Фудбалском клубу ”Борац”, у коме је остала до пензионисања. Њихова братаница Марија Тодорић предаје српски језик у Машинско-саобраћајној школи. И Сара је професор физичког у ”Вуку”.

Није без разлога наведено толико имена, само просветара, осим Милована који је живот посветио фудбалу. Професор Милан Ћирковић одрастао је у вишечланој породици. Било их је четворица браће, Милисав, Радислав и близанци – наш саговорник и његов брат фудбалер, као и две сестре Милица и Босменка. Осим што је међу зачетницима просветне традиције у породици Босменка, или Боса, и њен супруг Бранко имају близанце. Зову се као и њихови ујаци-близанци Милован и Милан…

Професор Милан и Јованка имају Јовану, доктора стоматологије, специјалисту ортоденције и Тијану, дипломираног психолога. Тијана има Сару, Луку, а њен старији син Матије, носи име по Тијанином деди са очеве стране. И Јована ускоро очекује бебу.

Они који су сада неправедно запостављени и нису поменути, свакако су де породичног стабла које је истакнуто на воденици Ћирковић. Одржавају Матијини наследници и то, свима привлачно, ”благо”. Омиљено је састајалиште родбине и пријатеља, Миланових некадашњих ђака.

И професор Милан врло често за себе каже да је ”сељак опште праксе”. Биће и он вероватно узор наследницима, као што су и њему његови воденичари и неко кога не заборавља. Мићо Зарић, некадашњи наставник физичког васпитања у Основној школи ”Свети Сава”, или, некада ”Седми октобар”. И пре него што је пензионисан, Мићо се преселио у Аустралију и тамо остао до краја живота. Усадио је некадашњем ученику Милану и љубав према гимнастици. Тако је стицао одважност и спретност, а срце му је остало као воденица – непролазна вредност. И прича о још једном омиљеном професору намеће вечито питање: ”Зашто су професори физичког васпитања посебни?” Многи од њих!

Фото: Албум породице Ћирковић