Била је и остала учитељица. Боље рећи, није престала да ради и ствара за децу. И даље им се обраћа на најлепши могући начин, песмама о птицама, природи, народном стваралаштву, свему што рађа живот и радост.
Успела је учитељица Мица Марковић, не само да однегује многе генерације, него и да прати њихов даљи развој. И данас, пензионерка је више од 30 година, редовно се чује са многим бившим ученицима, они јој причају о својој деци, показују њихове фотографије.
– Невероватна је. Има више од 80 година, али јој није страна савремена техника, користи вибер, мејл, гледа нашу децу, упоређује их са нама. Пита нас за остале другове из одељења, памти и чланове наших породица. Прошло је 37 година од када смо завршили четврти основне. Учитељица Мица је предавала и мом ујаку у Заблаћу, тако да јој често причам и о њему. Једно време смо радили заједно, ујак судија, ја приправник. Долазила је у суд да нас посети – каже адвокат Никола Недељковић, некадашњи ученик Мице Марковић у Основној школи ”Милица Павловић”. И слична је прича многих генерација о везама које су сачували са учитељицом. Њу ни даљина није спречила. Већ неколико деценија живи у Београду. Али, тај утабани учитељски траг оставила је овде, у свом родном крају. У ”Милици” је предавала до пензионисања, а претходно у сеоским школама, у Јежевиц, Виљуши и Заблаћу.
”ЗЛАТОМ ПРОСУ ПАРК ВАСЦЕЛИ”
Ово је украдени стих из Мицине песме ”Липе”. Сваке године почетком лета проспу те златне трагове и обогате земљу. Као човек који стално надограђује поуздане темеље своје личности. Још од почетка је Мица показала да су је ђацима попут друге мајке, а школа домаћинство које захтева сталну негу. Не само зато што је углавном радила са супругом Радулом, учитељом, наставником, професором, доктором наука, великим колекционаром народног стваралаштва и умотворина.
– Када сам дошла у Јежевицу, Радул је био у војсци. Предавала сам и српски језик, тада није било довољно наставника. После смо се поделили. Он је предавао српски, ја историју. Нисмо се дуго задржали у Јежевицу, прешли со у тек изграђену школу у Виљуши. Ту смо, заједно са ученицима, сређивали део по део. Одлазили смо до потока, деца су скупљала облутке од којих смо направили калдрму да небисмо газили блато. Посадила сам у дворишту дивље руже, направила ограду од њих, а оне су из године у годину бујале. Прелепе, беле, црвене, розе. Узимала сам и семе од шептелија и посадила у дворишту. Када су рађале, деца без питања ниједну нису убрала. Боже, како су били добри и васпитани! Имали смо и јабуке, које су јели уз ужину. Стално су питали родитеље: ”Зашто наше јабуке нису тако слатке?” Дивне генерације, посадила сам и пркос на на нашој калдрмици, између камења, он се разбукта, а деца избегавају да га газе – сећа се учитељица Мица. У Виљуши је засадила и жалосну врбу, која се, само тако, разбукатала. Баш, пред њихов одлазак у Заблаће. Прешла је и Мица у школу у којој је њен супруг био директор.
– Тада се школа није звала по Дису. Дали смо јој име. Радул је ишао и код Тинке, Дисове супруге. Хтео је да направи његов кутак у школи. Али, нашли су само перо, мастоницу и један сточић. У школи смо започели Дисове свечаности. Тако је настало ”Дисово пролеће” – подсећа.
Да, у школи у Виљуши, док је Мица предавала, била су 84 ђака. Само у њеном одељењу 38. Остали су припали Радулу. Некада их је било доста и у Заблаћу, али не као у ”Милици Павловић”. Пре педесетак година, чак 1.700.
– Осећала сам се као да сам упала у бунар!
”НАШИ КОРАЦИ”
”Пад у бунар”. Само почетни утисак. Није јој требало много времена да негује нове генерације и брине о свом ”домаћинству”. Пре рата је у ”Милици Павловић” излазио часопис ”Наши кораци”. Мица га је поново покренула. Због новца, чега другог, излазио је свега два пута годишње. Ипак, довољно да буде проглашен најбољим школским листом у бившој Југославији. Новинарска секција је награђена десетодневним боравком у Порторожу, а посетили су Крањ и Италију. Долазили су и новинари ”Политике” да разговарају са децом. Могли су да их питају све што их је занимало.
И пошто спомињемо бившу Југославију, подстицала је учитељица дружења својих ђака са децом из свих република. Добре односе су учвршћивали и разменом добара. Наши су слали, посебно приморцима, шљиве и јабуке, а у Чаччак су стизали пакети јужног воћа. Деци је посебно био занимљив шипак, црногорски назив за нар, не зато што нису знали шта је, него нашег значења те речи. Организовала је учитељица и сусрете са Словенцима, који су се у нашим селима нашли уточиште у Другом светском рату. Посебно је била упечатљива стара учитељица Дара.
– Невероватна жена. Ја сам била строга, захтевала сам дисциплину на часу, али код ње се мува није чула. Једном је причала деци о братствуи јединству, свом ратном искуству. Хтела сам да проверим да ли је све у реду, али било је довољно да дођем само до врата. Испред сале за свечаности у којој су се окупили, чуло се само да нешто пише по табли. Деца су јој донела цвеће, а после часа, заједно су отишли и положили га на бисту Милице Павловић. Помислиш, старија жена, како ће се снаћи са њима, а они је нетремице слушају и упијају сваку њену реч. Морамо имати воље и снаге за рад са децом и тада се са њима стварају чуда. Хоће они да раде, ако их подстакнемо – такво је и њено искуство. Прво што је хтела је да створи добре људе. Како каже, на ситницама се човек позна. И једнакост, свако има и своје добре стране.
– Није било повлашћених. Подједнако праведна према свима, без обзира на то да ли смо били бољи или слабији ђаци. Припремала нас је и за живот, водила рачуна о нашем здрављу. Припремала нас је за безболан прелазак у пети разред, али и живот. Касније смо сазнајали и да је са девојчицама раговарала о неминовним променама која доноси одрастање – потврђује и Никола Недељковић. За ставарање добрих људи, учитељици је била потребна велика подршка родитеља. Са њима је увек разговарала о свему што је важно за развој деце. Врло често се дешавало да на родитељске састанке дођу и отац и мајка.
КО СЕ С ДЕЦОМ ДРУЖИ…
Исто тако је и Мица васпитавала своје ћерке Славицу и Горицу. И оне су училе у ”Милици”, зато у тој школи ни по чему нису смеле да се одвајају од друге деце. Није им дозвољавала ни да је зову мама. У ”Милици” је и Радул Марковић био директор. Ништа он и супруга нису препуштали случају…
Професор др Радул Марковић одавно није жив. Њихов породични и просветни живот стално се преплитао са стваралаштвом. Радул је написао више од 40 књига и многе су засноване на народном стваралаштву. Била је то и тема његовог доктората, који је одбранио у Загребу. Предавао је и у Гимназији, на ужичком Педагошком факултету, Вишој техничкој шлколи. Био је просветни саветник, као и његова супруга. А, она, остала је верна свом учитељском позиву. Иако је почела да ради после Учитељске школе, завршила је и Педагошку академију. И не само позиву, остала је верна деци. Објавила је неколико књига поезије, кратних прича, смицалица, брзалица, умотворина. Покушава и даље да сачува све вредности које су потекле из народа. Тек њене песме, о животињама, ливадама, сунцу. Сви ти природни извори на којима је и она одрасла у оближњим Кукићима. Ту је заволела и књиге.
– Књига је била светиња – једини ”прозор у свет”, тада није било ни телевизије, ни компјутера. Такмичили смо се у читању књига. На крају године учитељица је бирала најбољег читача. Он је добијао бесплатно летовање на мору. Имао је обавезу да свакодневно пише дневник и да то прочита кад дође у школу.
Много сам волела своју учитељицу. Била је лепа, тиха, духовита, правична, а богами и захтевна. Њена реч је за ђаке била закон. И ја сам пожелела да будем учитељица. Та жеља ми се испунила. То је најлепше занимање! Ко се с децом дружи, живот му је лепши и дужи! И сада се дружим са вама, драга децо! Пишем песме и приче за вас и о вама – поручила им је и у својој књизи ”Од мрава до лава, песме за децу”. И малима и великима. Свом њеном децом, бившим ђацима, ћеркама и унуцима. Порука учитељице-песникиње, која је увршћена у Лексикон писаца просветних радника.
Њена ћерка Славица и зет Зоран имају Александру, дипломираног психолога и Душана, очног лекара. Породица живи у Норвешкој и Мица их често посећује. И Славица је очни лекар, а њен супруг магистар машинства. Доктори су Горица и Владан, он геологије, она медицине. Имају Николу, дипломираног инжењера електротехнике и Милену, која ускоро завршава Факултет организационих наука. Горица са породицом живи у Београду.
– Како дивни и непосредни људи – неминовни је утисак у сусрету са Мицином породицом, бар појединим њеним члановима. Зато су и наведене све њихове титуле…
