”Доста тога се причало пре Вашег првог часа, о томе колико сте Ви строги, сурови, за оцене немилосрдни, али на крају нашег дружења, схватам колику је величину имао Ваш став. Морам бити искрен и рећи да је било тренутака када сам био фрустриран при помисли да имам час код Вас, али то је само због тога што сам често био неспреман. На крају свега желим Вам да наставите да живите са ставом, какав сада поседујете, уживајте са својом породицом и пријатељима и, хвала Вам на свему!”
Чини се, типично ђачки, ”доста тога се причало о Вама”, ”колико сте строги, за оцене немилосрдни”… Тек је успут један ученик сажео запажања која се понављају из генерације у генерацију. Показао је, тада будући матурант, колико је превазишао школске лекције и да је научио да поштује људе са ставом и праве, а не краткотрајне и наметнуте ауторитете. Није био једини… Њихова зрелост види се и у осталим порукама упућеним професорки Марији Микавици. Написане у фебруару 2012. године.
Деценијама пре тога, предавала је моторе и моторна возила у Машинско-саобраћајној школи.
– Последње седмице мога рада ушла сам у свако одељење у коме сам предавала и, пошто ме био глас строгог професора, рекла сам им у стилу Боре Ђорђевића: ”Остајем ђубре до краја”. Наговестила сам им да ће имати тест и на табли написала ”Импресије”. Нисам желела да пишу о мени, него о нама као екипи и нашем дружењу. Ових дана, када сам поново прегледала поруке и фотографије са ученицима, изнова ме обузела туга. Међу њима и младић који је погинуо убрзо после завршетка школе, двојица браће, близанци, који су изгубили мајку тек што су рођени. И њој сам предавала. Знала сам од почетка, али сам им тек последњег часа рекла да је и она била моја ученица… Један ученик ми се јављао када је отишао у војску. Говорио је да моја строгост није ништа, наспрам онога што га је тамо задесило, као и све остале војнике – сећа се професорка Марија.
Пензионисана је почетком другог полугодишта. Тешко је то пало и њој и ученицима. Сви су желели да остане до јуна, иако је напунила 65. годину. Али, њихове молбе нису услишене. Зато им је професорка обећала да ће поново доћи у школу да провери како су се уклопили са новим професором. Одржала је обећање. Када се појавила на једном часу, сви су устали, проломио се аплауз…
– Нисам могла да се отмем утиску да им је било драго што ме виде… – једино је прокоментарисала професорка.
ИНЖЕЊЕР У ПРОСВЕТИ
Није се школовала да буде просветни радник. Дипломирала је машинство, смер машине и моторна возила, у Крагујевцу. Ту се њена породица задржала после сталне селидбе из града у град. Маријин отац је био војно лице. Требало је да и она остане и запосли се у ”Застави”, пошто је била стипендиста те фабрике. И радила је, али свега годину и по дана. Из Крагујевца ју је одвео будући супруг, Чачанин, кога је упознала на крају студија. У новом граду чекали су је и нови професионални изазови. Техничка школа је расписала конкурс за професора машинске струке.
– Морала сам да полажем психологију, педагогију, још неке предмете да бих могла да радим у просвети. У Техничкој сам остала шест година, а онда прешла у Машинску и последњих деценија предавала на саобраћајном смеру…
Колико год би могло на први поглед да делује сумњичаво, дипломирани инжењер се одлично снашао у просвети. Само је требало следити урођене инстикте мајчинства, доследности, стечене спознаје да само рад гради чврсте и праве вредности.
– Била сам строг професор, дисциплина на часу никада није довођена у питање. Трудила сам се и да им предајем тако да свако може да запамти бар за позитивну оцену, ако не учи ништа код куће. Нисам им постављала типична, питања из лекција. Збуњивала сам их, само им кажем: ”Причај!”Тај предмет је такав да о чему год да су започнемо, теме сустижу једна другу. Од строгости никада нисам одступила, а посебно нико није могао да ме убеди да некоме поправим оцену. Никако! Стално сам мислила на децу за коју нема ко да интервенише! Када данас размислим, јасно ми је одакле потиче моја строгост. Отац ми је био војно лице, рођен је у околини Бања Луке, мајка Словека. Била сам јединица, али не размажена – каже професорка Марија.
Како у школи, тако и у породици. Исте васпитне методе и животне лекције преносила је и на своју децу Николу и Небојшу. Скоро је у породици доживела велико изненађење. Назире се још једна Марија, или потврда да много тога у нама није стечено или научено, него записано у генима.
– Унука Нева ми је скро рекла: ”Бако, ја сам строга!” Изненадила сам се, изгледа да сам добила наследницу!
ОСТАЛА УВЕК ИСТА
Ни скоро десет година касније, колико је у пензији, професорка се није утопила у мору просека. Баш како јој је и један ученик пожелео: ”Наставите да живите са ставом…” И остала је таква, правилног држања, јасних намера, испуњеног живота. Дружи се са породицом, пријатељима, путује по Србији и околним земљама. Осим Неве, има два унука, Вана и Сава.
– Увек бих је препознала у маси. Тако је било и међу ученицима. Није се издвајала због висине, већ држања и става. Није морала да нас опомиње, али је уливала и сигурност… – утисак је њене некадашње ученице Јоване Милошевић.
ЂАЧКЕ ПОРУКЕ
Ово су смо неке од њих. И све остале су искрене и упечатљиве.
”Први пут када сте ушли у учиоцу, помислио сам да сте много строг професор и да не волите децу. Временом сам схватио да сте Ви једини прави професор, који све каже искрено и поштено. Борили сте се за ђаке, када су у праву, мени сте помогли око ванредног, посаветовали ме најискреније. Ја нисам баш неки ђак, али нисам дошао на Ваш час да не знам, јер сам Вас много поштовао. Знали сте да ме разбудите, насмејете, орасполжите, а никада изневерите! Хвала Вам на свему!”
”Док Ви нисте дошли, били смо на дну. Ви сте нас са тог дна подигли и сада, када одлазите, опет на то дно падамо. Хвала Вам на свему, најјачи сте!”
”Драга професорка, да ми је неко рекао пре годину дана и више да ће ми бити овако жао што одлазите, најблаже што бих му рекла је да није нормалан. Колико Ви умете да будете строги, арогантни (извините ако сам превише искрена), толико умете да будете пријатни, учтиви. Много пута се можда нисмо разумели, можда је постојао неки проблем у комуникацију, али чини ми се да је сада све у реду.
Ви имате ту снагу и надам се да ћете нешто пренети на мене и понекад се осетим чудно, када приметим Вашу особину код себе.
Углавном, јесте тешка жена, али мени веома драга.”
