Никада није дозвољавала ђацима да уче напамет, иако је требало сачувати у глави неке историјске податке. Макар, најважније. ”Све може са разумевањем!” Колико смо пута у школи чули ову узречицу? И од ње! Наизглед строга и одсечна, али је увек највише волела да буде у друштву деце. Још једна тајна једноставности професорке која је потекла из учитељске породице са дугом традицијом. Кренула је и она у истом правцу. Осим историје, на неки начин су јој се оствариле две велике жеље, хемија и агрономија.
– Хемију нам је у Гимназији предавао Јежо Пантелић, диван професор. Када је хтео да пита, мало по мало, па упери прст на мене: ”Ајде, Милетић!” Био је јасан и једноставан, лако смо усвајали градиво. Хтела сам да студирам Пољопривредни факултет, али, погодило се да сам у Београду становала на Лекином брду. Тада ни превоз није био као данас. Да не бих свакодневно путовала до Земуна, упишем историју. Ипак, оствариле су ми се те две жеље. Моја старија ћерка Јелена је професор органске хемије на Пољопривредном факултету у Земуну, а супруг Бранко је био агроном – каже професорка Љиљана Поповић, рођена Милетић.
И нису се те њене жеље оствариле само у породици. Као млад професор, у Основној школи у Горњој Горевници предавала је и хемију и домаћинство. Пошто су околности биле такве, недостајало је кадрова, наставници су морали да залазе из области у област. Требало је и добро се припремити за часове. Тако је Љиљана стално учила хемију и обнављала градиво. А, пољопривреда? Посветила јој се више у пенизонерским данима. У дворишту породичне куће, малој, зеленој оази има све, воће, поврће, производи и расаду.
”ГДЕ СУ ВАМ ПРОФЕСОРИ?”
У Горњој Горевници, где је једно време предавала историју, али и природне науке, радила је и њена мајка, учитељица Душанка Милетић. Није ту професорка Љиљана дуже остала и због удаје. Њен супруг Бранко је добио посао у Банату и тамо су се одселили. Ту је радила у библиотеци. Али, уследила је нова селидба, сада у Младеновац. Тада није радила и посветила се ћеркама Јелени и Данијели, успела је и да спреми последњи испит на Филозофском факултету. Погодило се и да је, баш, после тог испита, у чачанској Гимназији остало слободно место професора историје. Било је то почетком седамдесетих година. Онда изнова, повратак у Чачак, у Гиманизију, коју је завршила и ту радила до краја деведесетих. Недавно је са својим школским друговима прославила 65 година велике матуре.
– Мислим да сам била строг професор, али нисам дозвољавала деци да уче напамет. Морали су да знају, није ту било велике филозофије. Може историја да се научи и без стриктног набрајања чињеница и догађаја – јасни су били и њени критеријуми.
Једноставност њеног просветног рада огледала се и у склапањима правих пријатељстава са ученицима. Када је требало, најважније је било заштитити их.
– Били смо на екскурзији у Дубровнику, Сребреном и Каменарима. Пошла сам после једног вечерњег изласка са групом ученика у хотел. Пролазили смо кроз шуму и како смо били весели, почнемо да певамо. Распевамо се ми само тако, кад одједном, испред нас изађе полицајац: ”Зашто се детере, будите људе!” ”Где су вам професори?” Била сам у летњој гардероби, изађем испред њега и кажем му: ”Професори су отишли за свој грош, сами смо, враћамо се из града!” Само је рекао: ”Да вас више нисам чуо!” И отишао. После ми је пришао један ученик и питао може ли да ме пољуби! Допало му се како сам поступила – сећа се професорка Љиљана.
Генерацијама чачанских гимназијалаца је била позната по надимку Креја. Можда невероватно, али није га добила од деце, него од професора математике Раденка Ковачевића Кашчеја. Када год је требало, била је врло гласна.
– Посебно на тим екскурзијама. Све их дозовем, постројим као војсци, видим да су живи и здрави и пустим их. Тада сам била најгласнија! Много сам волела и стално сам ишла са ђацима на екскурзије, иако је то за професоре огромна одговорност. Сачувати на десетине туђе деце. Пошто причамо о надимку, једном сам на почетку школске године узела једно одељење и због прерасподеле, било их је доста тада, припали су другом професору. Али, после месец дана, некако се уклопимо и они поново припадну мени. Уђем код њих у учионицу, они кажу: ” Професорка, погрешили сте”, а ја им одговорим: ”Нисам, вратила се ваша Креја!” Хтела сам да им покажем и да тај надимак није тајна за мене, нити сам се бунила због тога!
И креја или сојка је тајанствена и опрезна птица. Може звуком да изрази наклоност, раздраганост, али и упозорење. Познаваоци птица кажу и да јој је глас такав да ствара утисак као да може да говори.
Упозоравајућа је професорка била и за време бомбардовања 1999. Професори су свакодневно дежурали у школи и она се једном затекла, када је наишла један група ученика:
– Рекла сам им да одамах иду кући! Жива нисам била, док се нису јавили да су стигли! Дежурала сам и када су бомбардовали ”Ремонт”…
БЕОГРАЧИЋИ
Сваки ред и поредак који је у просветном раду одржавала и професорка Љиљана , по потреби је била и родитељ, потицао је из породице. И њен отац Милутин је био учитељ. Потекла је из породице у којој је просветна традиција била дуга 100 и више година. Учитељи су били њен ујак, стрина, тетка и течо њене мајке, брат од ујака професор физике, она историје. Било их је још.
Љиљана је одрастала у садашњој Господар Јовановој улици, поред Економске школе, у кући Стојановића. Била је то породица њене мајке. Али, нико их није знао по том презимену, него као Београчиће. Тако се звала и кафана коју су њени преци имали на Корзоу.
– Још у 19. веку један мој предак је отишао волујским колима у Београд по еспап (робу). Када се вратио, како би рекле Лале, добио је шпиц намет – Београчић. Од тада их је ретко ко знао као Стојановиће – прича професорак Љиљана. Део просветне традиције је и податак да је у кући Стојановића, или Београчића, у Првом светском рату једно време извођена настава.
Иако је кућа у Господар Јовановој била главно одредиште, због учитељског посла њених родитеља, професорка Љиљана и њен брат живели су и у околини Чачка. У Другом светском рату и у Миоковцима, где је њен отац Милутин Милетић био учитељ. Помињемо тај податак зато што је из тог места био и њен супруг Бранко, син свештеника Небојше. Очеви нису преживели ратне околности… Вероватно једино лепо што је остало из тог времана је познанство са Бранком. Како каже Љиљана, знали су се 70 година. Наравно, било је мање заједничког живота, а трајао је све до пре неколико година, када је он преминуо. Имају ћерке Јелену и дизајнера Данијелу, великог заљубљеника у уметничку фотографију. ”Главну реч” у породици сада води Бели Витез, како га је деда Бранко звао. Бели Витез или Давид је Јеленин и Слободанов син.
Нагли скокови, од породице која већ у историји Чачка, детињства, просветног рада, живота професорке Љиљане Поповић. Поједине чињенице поменуте тек у назнакама у покушају да дочарају традицију и отменост исказане, како бисмо данас рекли, нормалношћу. Или једноставности људи који су се истицали у скромности, посвећености правим вредностима. Врлинама до којих није лако досегнути.
