Сазнати само најосновније о њему и лако је одгонетнути зашто су га ђаци волели. И када нису увек биле видљиве друге стране његове личности, уметничке, спортске, војничке. Наизглед, спој неспојивог. Али, није потребна никаква игра речи. Одмах су деца прихватила строгог и доследног, праведног наставника. Исти према себи и другима.
– Када ћете да пишете о нашем наставнику хемије и физике Јеврему Ристановићу? Изузетан човек и ауторитет! Волела бих да и мојој деци предају такви наставници – написала је једна наша читатељка, некадашња ученица Основне школе ”Милица Павловић”. И није само њен утисак такав. Било је довољно да се појави на великом одмору и нестајала је свака бука. Није морао никога да смирује.
– Иза те строгости крило се добро срце, мислим да никога није оштетио за оцену, колико је био праведан. Као предавач – изузетан! Писао нам је на табли кредама у боји да би истакао и подвукао најважније. На писменом никоме није падало на памет да препише, иако смо седели у низу за дугим столовима, једни иза других. Или, жвакати жваку на часу – ни у лудилу! – сећања су и његове некадашње ученице Мирјане Милосављевић. Ђаци су га звали Јешо.
Њихов Јешо није жив од 2014. Али, никакве временске дистанце нису утицале. Није отишао у заборав, а исто је тако и он добро памтио своје ученике.
– Сећао се свега, с ким су учили, ко су им биле одељенске старешине. За многе је знао шта раде и после школовања. Увек му је било драго, када их сретне . Памтио их је боље него ја – каже Мирјана Јосиповић, ћерка наставника Јеврема.
И када говоримо о тој доследности, пошто је и Мирјана учила у ”Милици”, променио је смену да јој не би предавао. Није било ”попуста” ни код куће. Његова деца су морала сама да уче и физику и хемију, а од њега су могла да добију само додатна објашњења, ако је било потребно. Када је млађи Драган пошао и школу, није морао да мења смену, пошто се породица касније преселила у близини школе ”Драгиша Мишовић”.
– Дешавало се да ученицима зада задатке који не могу да се реше. Било му је важно да они открију да су нерешиви. И те табле исписане разнобојним кредама су увек привлачиле пажњу, а није му било тешко да их испише и по два, три пута због једног предавања. Само да буде читко и уочљво. Колико год да је био строг, давао је пет плус, и у дневник. Знао је да похвали и награди – прича Мирјана.
НИКАД ПРЕКО РЕДА
Доследни наставник Јешо увек је на часу носио радни мантил, ни по томе се није одвајао од ђака. Нису га више пута питали да некоме поправи оцену, пошто је његов одговор увек био исти: ”Нека науче, питаћу их!” Никад преко реда и због деце за коју није имао ко да ургира.
– Немојте бити такви! Будите стрпљиви и доћи ће ваш ред. Само поштено – саветовао је наставник Јешо и своју децу.
Вероватно је многим савременицима данас незамисливо, али материјалне ствари му нимало нису биле важне. Пошто је често мобилисан, имао је чин резервног капетана, није му било тешко да спава на сену или на другим неусловним местима.
– Никада се није жалио, оно о чему је причао су дивна дружења са људима и осталим саборцима. Увек се радо одазивао, као да је само чекао позив на мобилизацију. Од Тршћанске кризе и сваки други пут, када је требало – потврђују његови најближи, Мирјана, Драган, његова супруга Мима.
ПОЗОРИШТЕ, ФИЛМ, РАДИО СТАНИЦА
Пре ”Милице Павловић” Јеврем Ристановић је предавао је школи у Бресници. Осим физике, хемије и ликовно васпитање. И није само прва асоцијација табла после његових предавања. Тада је и исказао више уметничких склоности. Био је глумац – аматер, члан фолклорне секције. Богат културни и уметнички живот у Бресници је потицао и од друштва ”Раде Станковић”. Још увек се памте представе ”Хасанагиница” и ”Ђидо”. Нажалост, друштво је угашено средином осамдесетих година.
Није скакутање са теме на тему, ако се поново на кратко вратимо на мозилизацију. Наставник Јешо је био познати радио-аматер. Нека врста мобилизације била је и полава у Чачку, 1965. Тада је оглашавао са најугроженијих места. По разгласној станици је био препознатљив и у школи. Колико се његови најбижи сећају, са ђацима је био на савезном такмичењу радио-аматера.
Његова велика страст био је и шах. Тачно се знало, када се окупља са пријатељима, као и преферанс, кога су повремено играли из задовољства. У младости се бавио атлетиком и гимнастиком, а касније је пратио сва спортска такмичења и дисциплине, без изузетка. У пензионерским данима је могао више да се посвети читању књига. Како каже Мирјана, једна књига седмично.
Онај ”скок” на радио-аматеризам мога би да застане и на љубави према филму. Својевремено је носио видео пројектор од села до села и мештанима приказивао филмове. Све те његове сколности је и породица постепено увиђала. Таман посла да се хвали било којим умећем! Тек Орденом са сребрним венцем, који је добио за просветни рад. Каквих год да је било награда, једна је остала и после. Сећање и дивљење многих некадашњих ученика.
– Строг, али диван. Сви смо га волели – потврђује и некадашња ученица Горица Марковић. И зар је требало више од утиска наше читатељке да би волела да такви наставници предају њеној деци.
Верин супруг, Мирјанин и Драганов отац, Миленин, Филипов, Јанин и Јанков деда, Миланов таст, Мимин свекар. Јанко је рођен после Јешове смрти, али је према осталим унуцима био изузетан, ненаметљив и увек присутан, када је било потребно. И шта год још да наведемо, увек ће остати недоречена прича о њему, што је најважније, није заборављен узор.
Наставник Јеврем Ристановић рођен је у Ракови, 1931. Завршио је чачанску Гимназију, а Вишу педагошку, одсек физике и хемије у Крагујевцу. И те како је осетио ратни и послератни живот. Његову младост обележио је губитак оца. Можда се због тога никада није жалио, нити марио за материјалне услове. Ипак, успео је да споји и уметничке склоности и практичне вештине. Знао је зидарске послове, могао је да уведе струју и воду у кућу, да поправи електричне апарате. Трудио се да од себе створи човека за све!
