Увек је стајала право и достојанствено пред ученицима. Ауторитет је градила сопственим примером, без милости према себи. Живописна и занимљива предавања, размене мишљења, нису захтевале строгост и кажњавања. Једино је желела да младим људима пренесе љубав према књизи, иако су определили за Техничку школу. Поједини су касније студирали књижевност.
– Одлично памтим професорку Јелку Ранђић и често је цитирам. Обележила је четири, вероватно најбурније године мог школовања. Највећи комплимент који јој могу дати је да су ме њена љубав према књигама и безгранично разумевање и стрпљење определили да, након завршене Техничке школе, упишем студије књижевности – један од њих је Мирко Божовић, бивши ученик, сада колега професорке Јелке.
Није толико необично, али ни учестало да ученици после првобитног опредељења у средњој школи касније изаберу сасвим други правац. Највећи утицај – велика одговорност и креативност професора. Спремност да крзо градиво припреми младе људе за живот.
– Нисам студирала књижевност, али волим да читам. И после 30 и више година, добро се сећам наших разговора на часу о Пушкиновом ”Евгенију Оњегину”. Посебно нам је истакла изузетну моралност Татјане Ларине, која је непоколебљиво одлучила да остане верна свом мужу. И то када се Оњегин, њена љубав из младости, коначно заљубљује у њу. Тада ми је то било незамисливо… – сећа се и некадашња ученица Слађана.
ТРАЈНО ПРИЈАТЕЉСТВО
Скоро 40 година је професорка Јелка Ранђић радила у просвети. Одмах после студија југословенске и светске књижевности, запослила се у Основној школи ”Милица Павловић”. Ту је једно време предавала и руски језик, а касније прешла у Техничку. Остала је у сећању и првим ученицима.
– Недавно сам срела једног ученика коме сам предавала у ”Милици Павловић”. Поздравио ме и питала сам га како ме се још увек сећа, променила сам се, прошле су толике године. Одговорио је: ”Тај глас се не заборавља!” Рад у просвети никада није био довољно награђен, али такве тренутке никакав новац не може да надомести. Највећа награда је када нас некадашњи ученици препознају и укажу нам поштовање – сматра професорка Јелка. Велика радост су јој сада и пријатељства која одржава са ученицима. Сваке године се састају на годишњице матуре, препричавају доживљаје и искуства која су их пратила кроз живот.
– Ако нисам била најбољи тумач књижевних дела, била сам васпитач. То могу да кажем без лажне скомности. Волела сам децу и са њима успостављала пријатељски однос. Никада нисам покушавала да докажем да не знају или да нису прочитали лектиру. Била сам свесна и чињенице да већина не чита обимна дела. Зато сам покушавала да им пренесем најважније поруке. Често сам их подсећала на речи Исидоре Секулић: ”Путовање је културна панорама, а читање култура сама”, или како је Чехов истакао у драми ”Ујака Вања” да на човеку све треба да буде лепо, и лице, и одело, и душа. Они су све памтили и касније цитирали. Прихватала сам и када не желе да прочитају обавезну лектиру, него дела која се њима блискија – каже професорка.
Незаобилани део правог пријатељства је и међусобно разумевање. Тражила га је и професорка. Иако не воли да се сећа тог времена, највише јој је било потребно када је њен син био на ратишти. Али, ни тада није попустила њена одговорност према ђацима. Данас је и њима врло захвалана за разумевање у тим тешким тренуцима.
Право пријатељство је увек радост. И када је најтеже. Како заборавити и лепе тренутке, посебно екскурзије. Дешавало се и да импровизују свадбе, уместо музике рецитују Десанку Максимовић или Миодрага Павловића. Дозвољавала је професорка и здравице, али без алкохола.
– Пошто су матурирали, ученици једног одељења су стално инсистирала да са њима изађем једно вече. Одбијала сам их и стално, а онда, једно вече неко звони. Отварам врата и прво угледам ружу. Појављује се ученик и пита ме: ”Сећате ли се да Вас је скоро неко овако позвао на излазак. Зар можете да нас одбијете?” Онда сам их подсетила на Андрићеву приповетку која говори о алкохолизму и да није у реду да једно говорим, а друго радим. Ипак, ма крају смо изашли заједно.
Тешки тренуци у постпросветном периоду? Било их је, нарочито када сазна да више нема неких ученика. Један од њих је и младић са ружом.
Најупечатљивији ђаци? Има и њих доста, али како не издвојити IV/3 електросмер.
ПОРОДИЧНА ТРАДИЦИЈА
Професорка Јелка је рођена у вишечланој породици у Ивањици. Било их је петоро браће и сестара. И у Ивањици је стекла просветно искуство. Предавала је у некадашњој вечерњој основној и средњој школи. Није једина у породици која се определила за просвету. Њена сестра Милица је била учитељица у Краљеву.
Просвету је одабрала и њена ћерка Ана, сада професор српског језика и књижевности у чачанској Гимназији. Професоркин син Миливој, дипломирани историчар уметности, је директор Задужбине Хиландара у Београду. Миливој има шесторо деце, три сина и три ћерке. Можда и будућих просветних радника који ће наследити баку и тетку. Са истим жаром и одговорношћу.
– Професорка Јелка нас је смирено и тактично водила кроз проблеме и кризе које младост обилно пружа. Без много претеривања, могу да кажем да је умногоме утицала на формирање моје личности, на чему сам јој бескрајно захвалан – каже Мирко Божовић.
Фото: Албум породице Ранђић
