– Звао сам их два Милана. Исто име, седе заједно у клупи. Били су добри ђаци, али су инсистирали да им на крају школске године закључим јединице. Био сам шокиран! Тако нешто нисам доживео и тражио сам да ми кажу бар један прави разлог. Рекли су ми да им је толико било лепо претходне године и хтели би да је понове… – сећа се једног невероватног педагошког искуства професор Ковач. Тако су га ученици звали, једноставно по презимену.
Али, није важан надимак Драгана Ковачевића, него прича која у свакоме од нас отвара дилему. Шта радити, да ли не обраћати пажњу на њихове жеље, или одступити од моралних и педагошких правила? Колико и савест може да разори човека? Пресекао је професор, испунио им је оно што су тражили. Један од те двојице младића више није жив. Вероватно су сада и многе дилеме превазиђене…
– Није довољно да имате само знања, потребан је и таленат за рад са децом. Ако га немате, залутали сте у просвету! Гледао сам да увек будем на страни ученика, они непогрешиво осете наставнике, не можете их преварити, а знају и границе. Све зависи од нас, колико им пружимо и дозволимо – каже човек који је највише радио са младима у Машинско-саобраћајној, дугогодишњи директор Прехрамбено-угоститељске школе. Једно време је одсуствовао из просвете, бавио се политиком, био народни посланик, директор Дома културе и некадашњег ”Чачанског гласа”. Како каже, имао је ваљанe разлоге и никада није желео да се упушта у расправе са људима који су говорили да се посветио политици због руководећих позиција или неких других интереса. Увек је у њему живео и апсолвент Педагошко-техничког факултета, један од првих дипломаца, који је желео да зна перспективе свршених студената. Доћи ћемо и до те приче, али не би смела да потисне ђаке, који су увек у стању да изненаде човека. Добро, чак и најбоље, ако им се укаже прилика.
– Све генерације су исте, мала су одступања, није важно у ком времену живимо. Имали смо у Машинској школи једног ученика који је понављао и први и други разред. Срећом, добио је у трећој години мудрог разредног старешину. Предложио га је за председника одељенске заједнице, био је најстарији. Бунила су се и деца, али је подржан тај предлог. Он је трећу и четврту годину завршио са одличним успехом и касније дипломирао машинство са високом просечном оценом, већом од девет. Шта је њему требало? Само шанса и први пут му је неко указао поверење! То је тај дар за рад са децом или младима, кога имате или немате – сматра професор Ковачевић. Никада није заборавио ни добро познати савет једног преживелог логораша из Другог светског рата. Када је изашао из Аушвица, постао је директор једне школе. Колегама је увек говорио да не припремају ученике који ће постати лекари и не дај Боже, буду као Менгеле, или да будући инжењери граде пећи за уништење човека. Само наизглед безброј пута поновљена прича, док њена снажна поука не допре до свести многих појединаца. Зато су подједнако важне и припреме за живот…
КОНДУКТЕР
Пун је занимљивих прича о ђацима професор Ковачевић. И све се завршавају њиховом добротом и невероватном духовитошћу. Једном је спасио ученика да га не избаце из школе, зато што се потукао бранећи девојку. Покушао је да спасе младића који је освојио високо место на такмичењу бравара бивше Југославије да не понавља разред, али нажалост, није успео! Немогуће је не испричати и ту невероватну духовитост ученика, који увек у правом тренутку одреагују на прави начин.
– Улази једном у зборницу професор географије кога су деца звала Цвијић, пошто га је често цитирао. Сав расположен и насмејан! Све нас је частио кафом, зато што је добио нови надимак. Кондуктер! А, како? Тражио им је карте. Географске карте! Е, то је потврда како се деца снађу у сваком тренутку, покажу невероватну елоквенцију, ситуациону интелигенцију, духовитост, како год назвали те њихове вештине и интелектуалне способности – прича Драган Ковачевић, који не воли то звање професор. Шта год оно требало да значи и разграничи, уверен је да је највише просветно достигнуће бити учитељ. То су људи који другима преносе знање и спремни су да уче од деце…
ЧАЧАНСКО ”МИНИСТРСТВО ИНОСТРАНИХ ПОСЛОВА”
Тако је звао Прехрамбено-угоститељску школу. Разлог је врло једноставан, посећивали су је представници амбасада, Финци, Јапанци, Енглези… На отварању је присуствовао и тадашњи премијер Србије Војислав Коштуница.
Како је настала још један средња школа у Чачку за коју је дугогодишњи директор унапред тврдио да ће бити једна од најбољих у Србији? Почетком новог века више од 200 основаца наставља школовање у другим градовима. Драган Ковачевић је тада био народни посланик, али не прихвата ни стални посао у Скупштини Србије, који му је био понуђан.
– Школа је основана 2003. Радили смо на више места, пошто нисмо имали своју зграду, своје учионице. Настава је извођена на Агрономском факултету, Галерији ”Рисим”, Техничкој школи. Коначно смо се уселили у нашу зграду на Савиндан 2006. Никла је за врло кратко време, за пола године! Долазиле су нам многе стране делегације у посету и високи званичници, а и збратимили смо се са пољским градом Камиен Поморски. Налази се на обали Балтичког мора. Представљали смо нашу традиционалну кухињу у Љубљани, много пре пандемије корона вируса омогућили тенисерки Ивани Јоровић да похађа онлајн наставу… – сећа се.
Касније, када је разрешен директорске позиције, остао је да предаје у Прехрамбеној школи до пензионисања, као и Машинско-саобраћајној. Његова оријентација од почетка су били стручни предмети. Данас, не жели да се подсећа и говори о разлозима због којих је смењен, ко је и како реаговао када су ученице пријавиле да их један професор сексуално узнемирава… Наводи само да је решење о разрешењу дужности два пута добио. Први пут када је та афера била актуелна, 2017. године, а други пре неколико месци. Из Министрства просвете стигла је још једна потврда увелико пензионисаном професору и некадашњем директору…
ПЕХ ПРОФЕСОРА ДЕДИЈЕРА…
Није Драган Ковачевић само просветна легенда. Док није испричао како се, као инжењер сналазио у просвети, могли смо помислити да ту градску фацу нико не би могао да превари, камоли деца. Тај стари боем, мајстор борилачких вештина, показао се као добар читач људских душа и првдољубив. То га је и покретало. Онај ”апсолвент” који је остао да живи у њему носио је дубоке корене. Пред крај студија је Ковач са својим добрим другом Жељком Папићем и неколицином колега организовао протест на факултету. Још тада је безуспешно тражио посао, што је био повод побуне. Али, није се групица одважних борила само за себе и своју будућност. Хтели су да знају зашто постоји Педагошко-технички факултет, ако дипломци не могу да се запосле. Требало је да дипломира међу првима, али је његов ментор професор др Сава Дедијер сломио ногу. Тако је испит мало померен. Уместо међу првима, био је четврти свршени студент Педагошко-техничког факултета. Да ли је била пресудна та несрећна околност која је задесила познатог професора Машинског факултета у Београду, или човек никада не може да побегне од себе?
После су дошли ђаци, млади људи увек пуни изненађења. Са њима је започео другу битку, никако деструктивну, него ону која отвара видике. Знали су да се међусобно допуне, спасу, друже.Засигурно би му ретко ко замерио, када је знао да ”загрми” и дозове памети. Када кажу људи: ”Од академика до просјака”, а он је према свима био исти. Један непроменљив и непоновљив. Вечити педагог и у породици. Он и његова супруга Снежана имају Николу и Марију, четири унука Алексу, Матију, Огњена и Тадију и унуку Хелену. Данас се од њих брже опоравља од можданог удара који је доживео крајем 2020. Прилично успешно, пошто одавно намерава да пензионерске дане не претвори у свакодневну ”класику”. Тако нешто је незамисливо за темпераментне људе, старе градске фаце, боеме, који увек ”погађају у мету”, без околишања и било каквог увијања.
