”Колико од породице зависи какво је дете, великог утицаја има учитељица докле ћете у животу да досегнете. Васпита вас као друга мајка, чак у школи нешто више. Првак уз њу лако научи да правилно чита и пише. Били смо мали, као патуљци, распоређени у групама, пажљиво смо је слушали на часу, док смо седели у ђачким клупама. Неки смо завршили средње школе, постали мајстори свог заната. И са факултетским дипломама, дошли су одлични резулатати. Добринка се она зове, то је дивна жена, у мом срцу са њом има врло дивних успомена”.
Сликовита игра речи. Тај опис учитељице Доце Поповић припада њеној некадашњој ученици Ивани Величковић. Песникињи, што је и препознатљиво у њеним речима, иако нису представљени као стихови. Била је и она Доцин ђак у Основној школи “”Вук Караџић”. Једна од многобројних чије је стваралаштво учитељица, не само подржала, него и подстакла.
– Мој улазак у разред увек је био са осмехом на лицу. Од првих дана сам се трудила да деца стекну сигурност и поверење у мене. Мислим да нисам била престрога. Али, од првог разреда ученици су знали моје вредновање њиховог знања, да само стални рад даје резултате и да нема привилегованих – каже учитељица Доца.
Сада су скоро сви њени ђаци одрасли људи. Они из ”Вука” и других школа у нашој ближој и даљој околини у којима је предавала. Каже, није била толико строга. Вероватно више умешна, добар психолог, педагог, пре свега човек. Требало је разумети све фазе дечијег понашања, било добре, или неочекиване.
– Имала сам ученика који је био баш добар ђак, али је пожелео да се поистовети са друговима који су добијали недовољне оцене. Једном сам га испитивала на часу познавања друштва, раније је увек блистао, а тада је рекао да не зна. Питам га друго питање, исто! Рекла сам му: ”Никола, не верујем ти да не знаш!” Одговорио је: ”Учитељице, могу и ја једном да добијем јединицу!” Насмејала сам се и напоменула му да то не би било реално! – остале су драге успомене учитељици. Њен Никола Баковић је недавно докторирао историју у Немачкој.
Требало је из свих тих дечијих догодовштина изући најбоље, од пораза, успеха, промењивог расположења. Испричао јој је једном и Драгослав, тада другак, да је прочитао 20 књига, које су прилагођене његовим годинама. Учитељица му је рекла да у једну свеску запише све наслове прочитаних дела. На крају четвртог разреда тај списак је био подуг. Прочитао је 200 књига. Драгослав Оташевић је био и ђак генерације у ”Вуку”, успешан оратор, данас адвокат у Београду.
– Сестре близнакиње у првом разреду губе мајку… Једна од њих ми се повери да јој навиру стихови, али није сигурна да ли ваљају, шта да ради. Почне да ми рецитује: ”Мени сунце треба/Мени светлост треба/Мени злато с неба треба”. Кажем јој да ћемо да их запишемо и све тако, када смисли нове. Пошто је слабије видела, њена сестра је у свесци записивала све стихове које је смишљала. Сада је издала више збирки поезије, а била сам у Београду на промоцији прве. ”Сањалице”. Мислим и да је члан удружења књижевника”.
И да не би било дилеме, та песникиња је Ивана Величковић. Она и њена сестра близнакиња су и те тешке тренутке у детињству, преболеле уз учитељицу. Упознала је Доца њихову мајку и потврдила да су биле онакве какве их је описала, одговорне и послушне! Ивана је данас и физиотерапеут, а Јована дипломирани фармацеут. Нису заборавиле учитељицу, као и многи други њени ђаци. Стално јој честитају рођендане, славу и јављају о свим важним догађајима из њиховог живота.
УЧИТЕЉИЦА ПЕШАК
– Морате да волите децу, не речима, него делима и да их разумете – савет је учитељице Доце. ”Једноставан?!”
– Одрасла сам у трговачкој породици, сви су ме волели и поштовали. Тада сам стекла сигурност и велику љубав према људима и животу. Мој сан је био да радим као учитељица. Играла сам се још као дете, замишљала ученике испред себе, импровизовала школске клупе. Остварио се на велику радост моје породице. Тада ми је деда рекао да остати увек ђак, јер ћу стално морати да учим нешто ново. Тако је и било!”
Завршила је Учитељску школу, удала се и са супругом Миланом отишла у Рајинац код Трстеника. Он је предавао руски језик и музичко васпитање. Али, Доци је припало издвојено одељење. Морала је свакодневно да пешачи више од сат времена од матичне школе. Само у једном правцу. И није то био једини напор. Морала је и руком исписивати наставне програме за сва четири одељења.
– Пролазила сам кроз шуму, нигде куће. Мислим да су ме водили младост и љубав према деци.
Њен Милан није дуго остао у просвети. Свега три године. Али, знао је и он да буде другар са децом, заједно су играли фудбал после часова и учили. Једном му је један ученик, касније колега, рекао да, иако предаје стручне предмете, често са децом ради и руски језик. То је знање које је наставник Милан пренео. Није се дуго задржао у просвети, вратио се у Чачак, запослио у Градској библиотеци и ту остао до пензионисања. Са њим су дошли Доца и њихов старији син Дејан. За разлику од супруга, ”пешачила” је од запослења до запослења. Подуг је и списак школа у којима је радила, у Прељини, Прислоници, Прањанима, Гојној Гори, Коштунићима, Горњој Трепчи и Доњој Трепчи. Не у свим, али као у Рајинцу, било је комбинованих одељења.
Заморите ли се брзо, ако замислите на истом часу предавати четири различите области, или једне испитивати, другима предавати? А, Доца је, док је радила у околини Чачка завршила Педагошку академију. Још, породичне обавезе…
– Пешачила сам, путовала аутобусом, али сам на посао одговорно долазила. Имало је добре деце. Данас су и они радни и вредни, породични, пре свега, добри људи. Прешла сам у Чачак 1990. Наједном, велика школа, седам одељења у једном разреду. И, сада могу цео час да посветим једном разреду. Имало је много више времена за рад и вежбање са децом – каже учитељица Доца.
Све је било другачије, ипак, када врати сећање, неминован је утисак да јој је свуда било лепо! Увек је имала и добру сарадњу и са децом и са родитељима… Било је награда за њен рад, добила је и Признање за посебне резултате у васпитно-образовном раду, од Данила Беодранског, некадашњег директора школе ”Вук Караџић”. Кад признасње стигне од својих…
РАЗГОВАРАТИ, РАЗГОВАРАТИ, РАЗГОВАРАТИ
Хтела је учитељица да помене многе своје ђаке, већини памти и имена. Како заборавити Ану Трнавац која је била трећа на републичком такмичењу у ”Енциклопедији знања”, у изузетно јакој конкренцији. Око две хиљаде ”свезналица”. Помиње и Петра, економисту који сада ради у Америци. Сару глумицу, такође тамо живи, Стефана, лекара, Ану и Милоша, архитекте, Божидара, Стефана, Николу, лекаре, Милицу и Славицу, стоматологе, има још Милица, учитељица, правница, Лука, сликар… Више је него дуг списак свих генеарција, чије је животе наставила да прате, као и они њен.
Учитељица Добринка је пензионерка девет година. Сада више посвећена породици. Њен старији син Дејан и његова супруга Сања имају Наталију и Константина, а млађи Драган и Нада Андријану, која завршава осмогодишњу школа. Као и њена деца, унуци су на путу да стекну високо образовање. Тенисерка Наталија је завршила колеџ у Америци, недавно се удала за фудбалера Вука Латиновића. Сада живе у Њујорку, где зет игра. Константин је гимназијалац и кошаркаш подмлатка ”Борца”. И Андријана је за сада успешан ђак. И Доца и Милан највише воле да проводе време са унуцима. У разговору, што препоручују и родитељима и учитељима.
– Што више разговарати са децом и разумети их. Никако нисам себи дозволила да их на почетку обесхрабрим, па да замрзну и мене и школу – напомиње учитељица Добринка Поповић. И засигурно још увек учи, она од деце, они од ње. Како је и њен деда рекао: ”Остаћеш ђак целог живота!”
