Састали су се пре десетак дана испред Гимназије. Дошла је већина, њих петнестак. Има их још из генерације, само, тога дана су били оправдано одсутни. Наставили су дружење у много пријатнијем амбијенту, у „Романси“…
Кратко окупљање испред Гимназије, неминовно, повратило је сећања и на њихову прославу велике матуре. Тада, без гламура и много буке. Девојке су биле пресрећне, ако су имале да обуку нову гардеробу. Нису славиле на неком посебном месту, него у фискултурној сали.
– Скоро сам гледала старе слике. Биле смо врло скромне, повучене, склупиле смо се у једном ћошку у сали. Носила сам тегет сукњу и белу блузу. Само је једна наша другарица имала хаљину од органдина. Сећам се, биле смо одушевљене, када смо је виделе. Добила је тај материјал из Америке – прича је једне матуранткиње из генерације ’57.
– Ја сам на прославу матуре први пут обула ципеле на штиклу. Знам да сам једва дошла до Гиманзије – сећа се њена школска другарица…
Рану младост тих послератних генерација нису обележили само скромност, већ и рад. Старији матуранти кажу да су редовно учествовали у свим радним акцијама, нарочито када је требало уредити и очистити град. Неретко, бринули су о себи и рано почињали да зарађују.
– Ми смо били једна дивна генерација, лепо васпитана, наша дружења су била искрена. Поштовали смо професоре и своје школске другове – напомиње и Феј Оцокољић.
Детаљније о генерацији ’57 у најновијем „Чачанском гласу“