ПРОМОВИСАНЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ „ОДМЕТНИК” И „ВУКЈАКЛИЈА” БОШКА ЋИРКОВИЋА ШКАБА
УМЕТНИК И „ОДМЕТНИК” У САГЛАСЈУ ПРОТИВ СТРАХА
Одметнувши се у слушање поетско-музичког програма чачнска публика је слушала о „Одметности” и „ВуКјаклији”, о две збирке песама реп певача Бошка Ћирковића Шкаба, у четвртак, 23. септембра. Аутор збирки и члан групе „Београдски синдикат” поклонио је вече „Стихом против страха” у Градској библиотеци „Владислав Петковић Дис” кроз дијалог са Софијом Димитријевић, модератором и чланом Удружења „Ирмос”.
Ћирковићево поимање живота и света, начин живљења, као и његовог деловања како писањем поезије, тако и извођењем реп музике, скопчани су пажљиво у својеврсну уметност која тежи ка сучељавању свакодневици обојеној страхом. Отуда произилази и разрешење на који начин је текао процес именовања вечери, али и тумачење страха као појаве, као и приступа стварања поезије као средства против њега, реп музичар ће истаћи:
-Претпостављам да је Ирена Чоловић из Удружења „Ирмос” прочитала на корицама моје последње збирке поезије, а мислим да је то прочитала и из наше комуникације. У суштини, не само „стихом против страха”, него смислом против бесмисла, животом против смрти, самим тим и против страха. Ја сам састављао ту збирку песама са свих страна, јер сам их писао и остављао, а било их је 42 када сам сакупио…реакција ми је била: ха-ха! Четрдесет два, одговор на питање суштине живота, галаксије из „Аутостоперског водича кроз галаксију” Дагласа Адамса. Онда ми је однекуд пало на памет, из неког етра је то стигло, да би било добро ставити на корице као у „Аутостоперском водичу” оно „без панике” из разлога што тренутно заиста влада паника. С обзиром на то да је паника посебна врста страха, у некој сам фази акције са другарима из краја, нарочито млађим, ми се трудимо да користимо наше речи. Користим ја и туђице у песмама доста, али, ето, пожелео сам да преведем то „паника” и онда је било: паника је такав и такав страх итд. Значи, треба да поставим десет речи да преведем уместо једне, а нисам хтео да ставим паника – паралишући страх. Тако сам дошао до решења да ставим „без страха” што је као акроним БС, алузија и на „Београдски синдикат”,било ми је одлично и оставио сам то. Сматрам да не само ова последња ситуација која траје већ скоро две године, већ генерално, кад је баш потпуно узео маха тај либерално-капиталистички и глобалистички неки модус живота да поготову тим средствима масовне комуникације се шаље та нека порука о страху: „Плашите се, плашите се овога, ове кризе, ових проблема, остаћете без овога, без онога!” И теби онда живот прође у томе, у праћењу неког упозорења и инструкција. А, онда када питаш некога шта је живот, могао би реално да ти каже, ако се сада толико плаши и придржаваш свега тога да је то праћење неких инструкција од тренутка када те бабица извадила из утробе мајке и омогућила да заплачеш, па да плачеш до краја живота. Али, око нас су стварно неке дивне ствари и чудеса живота којих не треба да се плашимо, треба да им идемо у сусрет. Ето, то је суштина.Ја сам имао тај благослов да ми релативно лако иде писање стихова. Приликом писања, креирања сваког процеса, нема страха. Није се ни наш Творац плашио када нас је стварао, па што бисмо се и ми плашили.
Својеврсни бунт кроз критички осврт који је пажљиво стихотворен одраз су самог аутора у његовим стиховима у свим збиркама, али и у „Одметности”. Разрешење речи „одметник” Ћирковић формулише:
-Уметник је присутан, а одметник је одсутан, то је порука. Ја читам у последње време књиге људи који су у прошлом и претпрошлом веку живели, прочитах и књигу „Одметник”… Њу нисам прочитао пре ове збирке песама, али као да сам је опевао. То је нека тема која је присутна у етру и у животима људи одавно, откад је модернизам почео да узима маха, а сад… како са дигитализацијом? Где ће овај одметник да буде присутан, у прошлом времену?
Реп музичар своје стихове умногоме бележи емпиријски, дакле, искуством које не дозвољава друштву, глобалним појавама, дигитализацији да своје (не)писане постулате спроведе у свету у којем је он и свако ко ослушне или прочита његове стихове:
-У збирци су песме које сам у већини снимио и одреповао, али неке су тако баш писане само да буду објављене у тим књигама. То су нека моја размишљања, осећања, можда чак и нешто даље од тога. Мислим да је људима занимљиво с обзиром на то да су показали интересовања за ову врсту музике, сада да виде да то може и тако да функционише.
О моменту инспирације и покретачке снаге у њему да пише, аутор песама сведочи:
-Демистификација процеса креације би била да су то нека размишљања. Падне ти нешто на памет… живиш живот и тако желиш нешто да саопштиш своје виђење, пре свега, самом себи па онда свима осталима.
Тематски збирка „Одметност” је разноврсна, а кроз дијалог са Софијом Димитријевић расветљен је посебно интригантан круг „Мрачан ток свести” чија је тематско-мотивска структура у спрези са метафорама недри усреедиштеног пацова и око њега слике „прљавог сокака” као места где он обитава и „стомак пун отрова” и „грч страшних болова” које фигуру пацова портретишу. Најзад, присутно је окончање живота једног „небитног пацова” и сходно томе је разрешена целина у тумачењу слике на корицама збирке и опеваног у стиховима. Ћирковић као поклоник анимираних филмова и стрипова сходно насликаном и бележеном истиче да овај зачарани животни циклус пацова који је приказан на корици књиге како једе свој реп изражава бунт. Овим песмама се изражава одступање од зачараног круга, став који је контрастан њему.
„ВуКјаклијом”, четвртом збирком песама, Бошко Ћирковић ће бити бунтовник кроз песму, одрећи ће све оно што немилосрдно коси слободу друштву, опеваће егзистенцијални пад и мотиве трансхуманизма. Против наведеног ће се човек борити безусловном љубављу, оном љубављу „које нема на тржишту” чиме је и присутне увео у музички део вечери. Изведбе песама групе „Београдски синдикат” праћене су аплаузом публике уз непрестану комуникацију са извођачем.
Поруком да воле, размишљају и не страхују Бошко Ћирковић Шкабо је потврдио да се стихотворено, изговорено и отпевано могу сусрести, а на тој међи буди се тај бунт, жеља да се живи ван регула глобализма које човеку намећу у виду невидљивих ланаца. Остаје питање: Да ли смо спремни да снагом воље раширимо сваку карику до ослобођења?
Милица Матовић
