ПОДРШКА ПОРОДИЦАМА ОСОБА СА АУТИЗМОМ
За децу са кашњењем и потешкоћама у развоју од кључног значаја је да се са интервенцијама крене у што ранијем периоду и да су у њих укључени и родитељи. Од почетка ове године и у чачанском вртићу „Мали капетан“ спроводи се програм ране интервенције и саветовања. Води га дефектолог-психолошки саветник Соња Јовановић и кроз њега је до сада прошло више од десетак малишана из чачанских вртића.
Славица Спасојевић је мајка шестогодишњег Бошка, који је у програму од почетка. Метаболички и генетски поремећаји утицали су на његов психомоторни развој, касно је развио говор… Када је прошле године пошао у вртић, Бошко није могао да саставља реченице, није умео да изрази своје потребе и покаже осећања… Али, како истиче Славица, овај вид подршке у вртићу дао је резултате и код Бошка је дошло до велике промене.
– Поред рада васпитача у вртићу, он има и допунске часове код дефектолога, који су му много помогли. Примећујемо велики помак код њега – може да изрази задовољство, срећу, љубав, и то све речима. Кроз рад са дефектологом, научио је да буде пажљив, да оно што започне треба и да заврши. И његова хиперактивност је сада „укроћена“, а можда и залечена, јер је научио правила понашањa саме групе у вртићу – износи запажања ова мајка.
Програм ране интервенције намењен је деци са разним видовима психо-физичких потешкоћа у развоју, углавном до поласка у основну школу. Али, како објашњава Соња Јовановић, ако буде интересовања родитеља, програм може обухватити и старију децу. Малишани долазе једном седмично на пола сата, углавном појединачно, ретко када је у исто време двоје деце, јер су са различитим потешкоћама, а води се рачуна и о узрасту и капацитетима сваког детета појединачно.
– Кроз програм се успоставља контакт са сваким дететом понаособ. Примењује се “Марте Мео” саветовање, терапија игром, сензорни третмани… Суштина је да чекате да вас дете укључи у игру, без наметања, да се дете прати и да се „учи“ од њих, док се не успостави однос. Даје му се природна подршка, обавештава о сваком наредном кораку, да би се заинтересовало за сарадњу. После тога, за дете постоји могућност избора, јер се пита шта жели, али уз предлоге, који су нека врста дирекције. На тај начин дете се усмерава, а то што научи са мном, он преноси на другаре у вртићу. Основни циљ је да боље функционише у групи, да боље комуницира, да му се побољша моторика, пажња, говорно-језичке способности, да се извуче његов максималан потенцијал – објашњава Соња неке делове овог програма.
Пре него што започне програм са дететом, Соња успоставља сарадњу са родитељима. Потребне су јој бројне информације о детету, а истовремено родитељима разговори представљају много више од речи, јер на тај начин се успоставља и однос поверења и пружа свобухватнија подршка. Поред тога, она родитеље саветује које „вежбе“ могу радити са децом код куће.
Нека деца су завршила програм и сада су прваци, долазе нови, а због ограничености времена, има и оних „на чекању“. Програм подразумева и индивидуално педагошко-психолошко саветовалиште за родитеље и током неформалних разговора. Бројна су њихова питања за Соњу – од тога где купити неко дидактичко средство, шта значе налази лекара, којим још институцијама могу да се обрате, па и да се пожале када имају других породичних проблема… Наравно, сви подаци остају тајна. Соња је у програм укључила и личне пратиоце деце у вртићима са којима, такође, разговара, међусобно се саветују, размењују искустава. Јер, као што каже, све је то важно да би се допринело развоју детета.
– Пола сата за свако дете је можда кап у мору. Али постижу се резултати, које видим када упоредим белешке на почетку и оне после годину дана. И кроз њих се уочава напредак код детета – каже Соња Јовановић, по струци психолошки саветник и психотерапеут на мастер нивоу.
Због добрих резултата Славица Спасојевић бескрајно је захвална као родитељ, али истиче да је кроз овај програм и сама научила много тога, да може да прати смернице, не само оне за Бошка, већ и друго двоје деце.
– Има родитеља који не желе отворено да причају о проблему своје деце. Затрпавање проблема никада није решење… Кроз вртић дете прави први велики корак. Добро је да сви заједно, ми родитељи, васпитачи, дефектолози, радимо на томе да укључимо у друштво децу која су, по нечему, мало другачија. Јер, у суштини сви смо ми исти. Само ми старији не смемо то да заборавимо. Или морамо то опет да научимо– поручује Славица.
В. Т.
ПОДРШКА И СЛЕДЕЋЕ ГОДИНЕ
Програм ране интервенције и саветовања спроводи се у више од 20 удружења у Србији. Чачанском Удружењу за помоћ ментално недовољно развијеним особама одобрен је пројекат преко Савеза МНРО, а финансира га Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања. Мада је спровођење програма предвиђено у „природним“ условима, будући да чачанско Удружење МНРО нема свој простор, руководство ПУ „Моје детињство“ понудило је ову подршку, а стручна служба установе даје препоруке родитељима за програм. У овој установи Соња има велику подршку и васпитача, логопеда… Програм би требало да се настави и наредне године. Уколико добије подршку и локалне самоуправе, повећао би се и број стручњака, а самим тим било би и више времена за ове малишане.
ЛИЧНИ ПРАТИОЦИ У ВРТИЋИМА
Сузана Симеуновић, директорка ПУ „Моје детињство“, каже да од оснивања у установи ради тим за инклузију. Поред психолога и логопеда, веома често су ангажовали дефектолога, када је то било потребно. Програм ране интервенције је наставак те сарадње. До ове године један логопед је покривао свих 11 вртића, односно, око 1.800 малишана који су у припремном предшколском програму. Међутим, због повећане потребе, запослен је још један логопед. У ПУ „Моје детињство“ ангажовано је девет личних пратилаца за децу којима је потребна додатна подршка.
МАРТЕ МЕО МЕТОДА
„Марте Mео“ (од лат. Мarsmartis – сопственим снагама) као метод је развила Мариа Артс седамдесетих година прошлог века у Холандији. Почела је давањем једноставних и практичних савета родитељима деце са аутизмом, са циљем да олакша њихову међусобну комуникацију. Она је развила метод где су нормалне ситуације између детета и васпитача снимане видео записом, а касније су их гледали родитељи или други васпитачи како би се омогућила заједничка дискусија. Тиме би требало лакше препознати предности и слабости и деце и васпитача у њиховој интеракцији, што заузврат има за циљ да помогне и једнима и другима да стекну оптимизам и моћ да сами решавају образовна питања.
