ПРОФЕСОР ВУКАШИН СПАСОВИЋ, ПРЕДАВАО ДИВНИМ УЧЕНИЦИМА У ПРЕЛЕПОМ ГРАДУ

– Када у овим годинама преиспитам свој живот, могу да кажем да сам срећан човек! Остварио сам многе своје снове! Шта сада има лепше, него играти се са унуцима и примити овакву награду! То ме чини још срећнијим, због свега што сам урадио… – каже један од добитника.

Недавно, и професору Спасовићу је припала Децембарска награда Града Чачка за 2023. годину.

Близу пола века је професор Вукашин Спасовић провео у учионици. Некада и успешни кошаркаш, пренео је у просвету спортски дух, нарочито „фер плеј“. Било му је важно да се добро припреми да испредаје сваку лекцију из математике, јер деца су увек изузетна, знају да питају и оно што многи не би очекивали од средњошколаца. Још теже је било добро одмерити и оценити, нико не би смео да добије ни мање, ни више од заслуженог.

– Ми, одрасли, смо се прилагодили, али су деца много осетљива на неправду. Захвалио бих свим Чачанима, а нарочито мојим ученицима. Без њих, не би било ни ове награде. И не доживљавам је лично! Припада свим просветним радницима који свој посао раде најбоље што могу, одговорно и савесно. У школи ме пратио глас да сам строжији од других професора. Деца су то разумела, знала су да сам такав за њихово добро, посебно када су се спремали за полагање пријемних испита на факултетима – прича професор Спасовић, један од добитника Децембарске награде за 2023. годину.

Предавао је математику у Машинско-саобраћајној школи, Гимназији, водио вежбе на Техничком и Агрономском факултету. Пензионисан је пре шест година, али није му само математика ушла у крв. И данас се дружи са младима.

– Држим часове да би ме мозак служио боље. Дружим се са ђацима, имамо врло лепу сарадњу. Можда и бољу, него, када сам предавао!

Децембарска награда уручена је Вукашину Спасовићу на свечој седници Скупштине града, поводом Дана Чачка. За то престижно признање предложила га је група грађана.

ГИМНАЗИЈА И „ЖЕЛЕ“

Пошто је награду добио у Чачку и од Чачана, Спасовић је осетио потребу да суграђанима исприча и о свом пореклу. Његови преци су живели у нашем граду, у своје време су били и виђенији људи. Гимназија, у којој је предавао, на неки начин је део његовог породичног наслеђа.

– Добио сам име по деди Вукашину. Он је пре Другог светског рата био трговац и народни посланик за Моравички округ у Скупштини Краљевине Југославије. Пре скоро једног века, 1928. године, мој отац Радослав је завршио Гимназију. Био је познати шахиста, имао је и мајсторску титулу. После њега, било је још седморо гимназијалаца у нашој породици: моје две старије сестре, две сестричине, моја ћерка, унука моје сестре и ја. Имали смо срећу да смо ишли у школу у којој смо много научили. Предавали су нам врсни професори и многе њихове методе сам примењивао, када сам одржавао наставу. Захваљујући њима, касније сам без много муке завршио студије – напомиње.

Везе са родним градом учврстио је на теренима Кошаркашког клуба „Железничар“. Почео је да тренира у 15. години, играо је са Кићановићем, Петронијевићем, Биорцем, Бохињцем. Тренирао их је Предраг Вучићевић Прево. Са „Желовом“ јуниорском екипом био је, крајем шездесетих, првак Србије. Почетком седамдесетих играо је у првој постави која се пласирала у Другу лигу Југославије. Тој екипи припадао је и Драган Кићановић.

– Када сам завршио играчку каријеру, тренирао сам млађе селекције. Наш велики успех је освајање трећег места у Србији осамдесетих година у јуниорском рангу такмичења. Био сам и технички директор „Железничара“. Дивно време – радо се сећа професор Вукашин.

САМО ПРОСВЕТА!

– Када у овим годинама преиспитам свој живот, могу да кажем да сам срећан човек! Остварио сам многе своје снове! Шта је сада лепше, него играти се са унуцима и примити овакву награду! То ме чини још срећнијим, због свега што сам урадио!

Професор има два унука, Луку и Немању. Они су синови његове ћерке Јоване и зета Владимира.

– Моја ћерка је отишла у Београд, а ја сам сушта супротност. Трчао сам из Београда у Чачак! Имао сам и понуда да променим пребивалиште, али их нисам прихватио. Нисам могао из Чачка!

Када је примио Децембарску награду, посебну захвалност је упутио и најближима. Заслужили су је зато што су разумели његову љубав према математици и ђацима. Али, ни та верност није попуштала, као ни љубав према родном граду.

– Када бих се поново родио, предавао бих математику дивној деци у нашем прелепом граду. Математика је дивна наука и присутна је у свему. Мислите да лекарима, на пример, није потребна? Али, они не могу да поставе добру дијагнозу, ако немају све резултате и ако их не повежу, а да би их ускладили, морају логички да размишљају. Исто важи за правнике. Без логике, немате доброг правника! Убеђен сам и да би у школама три предмета требало да буду примарна: математика, страни језик и физичко васпитање. Можда је физичко најважније! Ако у младости искривите кичму, тешко је касније исправите. Али, када нешто пропутите или заборавите из математике, увек то можете да надокнадите! – порука је искусног математичара.

Награда је професору уручена на свечаној седници Скупштине града, повом 18. децембра, Дана града. Када год се због тог признања обраћа јавности, жели да утврди градиво:

– Хвала породици и мојим ђацима! Због њих постојим!

МНОГО ЈЕ РАЗЛОГА…

Вукашин Спасовић је рођен у Чачку 1951. године. Завршио је основну школу и Гимназију у родном граду, а у Београду Природно-математички факултет.

– Дао је посебан допринос у области просветног стваралаштва, образовања и васпитања деце. Многи од ученика који су били под патронатом професора Спасовића са великим успехом су полагали пријемне испите на факултетима и данас су успешни људи и угледни математичари, професори, директори, предавачи на факултетима и другим васпитно-образовним установама… – наведено је, између осталог, у образложењу за доделу Децембарске награде за 2023.