Текст и фото: Јелена Савић
Продаја преостале имовине ивањичке конфекције „Јавор“ у стечају заказана је за 21. март. После престанка рада овог текстилног гиганта опстаје на десетине малих шивара.
Стечајни управник је објавио да се пословни простор у Врбасу површине 404 квадратна метра, стан у Ивањици од 39,58 квадрата и канцеларија у Пожеги од 30 квадрата, као и залихе готове робе и потраживања од дужника продају по почетној цени од 16.357.330,50 динара. Право учешћа у поступку продаје имају сва правна и физичка лица која до 13. марта откупе продајну документацију за 200.000 динара плус ПДВ, уплате депозит од 6.542.932,20 динара до 14. марта и предају пријаву за учешће на јавном надметању најкасније до 16. марта.
Јавно надметање одржаће се 21. марта у 11 часова у Агенцији за лиценцирање стечајних управника- Центар за стечај, Београд.
Kонфекција „Јавор“ основана је 1948. године, а осамдесетих година је била једно од највећих предузећа југословенске текстилне индустрије. Фабрика је тада запошљавала готово 4.000 радника у Ивањици и у петнаест погона широм СФРЈ а извоз износио стотине милиона долара. Приватизована је почетком 2006. године, а уговор раскинут четири године касније. У процесу реструктурирања, који је водила држава, готово сви радници напустили су радна места уз отпремнине 2014. године. Стечај је уведен 2016. године. Вредна имовина овог некадашњег гиганта продата је у неколико наврата. Пословни комплекс у Ивањици, (управна зграда, хале, магацини, бензинска пумпа, машине, опрема, земљиште) пре тачно четири године купио је Американац ивањичког порекла Миливоје Ђорђевић за нешто више од 335 милиона динара. Од тада, потпуно је неискоришћен, осим делимично издатог простора.
МАЛЕ ШИВАРЕ-ВЕЛИКИ ДОПРИНОС КУЋНОМ БУЏЕТУ
После затварања конфекције „Јавор“ један број бивших запослених се осмелио да започне сопствену производњу. Углавном је реч о услужном шивењу за друге уз упошљавање у просеку око 20 радника.
Љиљана Савић и Ирена Крсмановић су узеле социјални програм и покренуле своју „МДМ“ конфекцију. Успешно раде већ осам година, уз свакодневну велику борбу.
-Било је много тешко изборити се за место на тржишту и сваким даном је све теже, али морамо се борити. Посла има, од Нове године је велико интересовање, али је истовремено све поскупело. Но, створиле смо нормалне услове за раднике, трудимо се да никоме не дугујемо, да смо редовне у плаћању. Са нама двема имамо 50 запослених. Радимо услугу шивења мушких кошуља и женских блуза и имамо јединицу која само шије за „Матис“. У зачетку је и наш производ- мушка модна кошуља. Месечно сашијемо око 7.000 одевних предмета, од тога је 200 до 300 наш производ. То су модели који могу да буду и модни и униформа па смо их радиле за школе, хотеле и за извоз у Холандију. Компактан колектив у просеку има 20 година радног стажа и заједнички се боримо да значајно допринесемо кућном буџету, мада већина има и допунске послове као што је узгој малина, кромпира. Цене рада у текстилној индустрији не могу да се пореде са другима, па је све мање интересовање за запошљавање у овој области што ће у догледно време бити велики проблем, каже Љиљана Савић.
За разлику од њих, услужно шивење је мањи део посла фирме „Либертекс“ док већину чине сопствени производи.
-То су столњаци, ХТЗ опрема, кућни текстил, пешкири, постељина, угоститељско- туристички програм. Репроматеријал набављамо из увоза, шијемо и продајемо директно купцу што захтева доста труда, путовања нас чланова породице запослених у нашој фирми. Делимо судбину осталих малих конфекција у овом граду које запошљавају далеко мањи број радника у односу на фирму која је требало да постоји и ради као стратешки партнер неком партнеру из иностранства или ради овде неке тендерске послове, наглашава Срдан Ћојбашић, власник „Либертекса“ и некадашњи директор „Јавора“.
Мушка кошуља је производ по коме је постала препознатљива фирма „Константин текс“, која нуди и шивење по мери. Уз производњу има и ланац продавница у којима пласира проширен асортиман и ван граница Србије.
-У првом плану је мушка кошуља, али имамо и женске блузе, сакое, панталоне, мушка одела, мајице, џемпере. Са укупно 80-так запослених успевамо да функционишемо на тржишту у све већој конкуренцији. „Нападају“ нас из Кине, Турске… Држава помаже страним инвеститорима а нико не пита домаће произвођаче шта им треба. Да се у нас улаже колико у странце, ми бисмо сигурно дуплирали производњу, истиче власник Драгољуб Константиновић.
Иако у самом граду на Моравици има 20-так шивара, за свакога има посла јер су различитог профила, од лаке до тешке конфекције, трикотаже. Често се дешава да се велики посао, који треба завршити у кратком року, подели на неколико фирми.
