Малина је један од најбољих извозних адута Србије али, уколико се не превазиђу грешке и проблеми из претходних година, неће моћи да се на најбољи начин искористи тренутни дефицит на тржишту. Решење је у бољој сарадњи стручњака, произвођача и државе а један од модела би могао да буде и трговина на робној берзи, истакнуто је на трибини у ивањичком Дому културе.
Члан Светске организације произвођача малине др Александар Лепосавић је на трибини подсетио на неразумно понашање из 2022. године када се инсистирало на нереалној цени и нагласио да одавно постоји основ за израду калкулације цене коштања једног килограма.
-Малина је луксузно воће, не мора се конзумирати, а на нама је да купце убедимо добром производном праксом и маркетингом. Ми то нисмо урадили, много смо лоших ствари пласирали и те последице осећамо и данас. Не треба цену у први план истицати. Ако све добро урадимо, ценом ће бити задовољни сви у ланцу производње. Тренутно у свету влада дефицит квалитетне малине а Србија је препозната као број један у том смислу и то је најава неких бољих ствари у сезони пред нама. Цена треба да буде добра.
Говорећи о различитим подацима у вези са површином под малином у Србији, Лепосавић је навео да Министарство пољопривреде оперише цифром од 24.000 хектара али да он мисли да је испод 10.000 хектара те да се не можемо више сматрати шампионом у овој производњи. Треба подизати технику производње, водити рачуна о садном материјалу и променити маркетиншки приступ. По његовим речима, најквалитетнија производња малина у свету је у Ивањици и треба се потрудити да тако и остане.
Милован Јаковљевић је као произвођач са више од два хектара под малином и као одборник организовао ову трибину у жељи да помогне и себи и другима.
-Два су предлога. На основу скупштинског закључка Одбора за пољопривреду из фебруара 2023. године мора се 5% буџета за пољопривреду определити за интервентне мере. Произвођачи сунцокрета су субвенционисани са 5,5 милијарди. Зашто не би могли произвођачи малина са 50 динара по килограму да пасивни крајеви не остану пусти? То је две милијарде динара. Јер, овде није реч само о економском мотиву већ и о безбедносном, демографском, проналитетном… Друга мера је да држава позове све власнике слободних расхладних капацитета да их претворе у јавна складишта и да ми произвођачи малина депонујемо робу када нисмо задовољни ценом у сезони. Обележимо своју робу бар кодовима и одговарамо за квалитет. Када бисмо се удружили могли бисмо, уз добар менаџмент, робу пласирати једноставним кликом на телефонској апликацији без посредника. Тако смањујемо понуду на тржишту и повећавамо тражњу. Не постоји тачан податак колико је малине на залихама, говори се о десет до 15.000 тона. Три четвртине робе је изашло из земље и постоји дефицит. Србија од пољопривредне производње годишње убере више од пет милијарди, 1,3 милијарде за воће и алкохолна пића од чега више од 300 милиона од извоза малине.Посредно или непосредно до малине живи више од пола милиона људи. Процењује се да Ивањица има око 2040 хектара под малином а Ариље 1500 хектара али је далеко испред нас у брендирању. Ови пасивни крајеви могу опстати уколико се одржи производња малине.
Откупљивачи који су се нашли у проблему јер су им хладњачари, који су или банкротирали или побегли, остали дужни огромне износе новца за исплату произвођачима, тражили су савет шта да раде. Како су објашњавали, ништа нису добили ни тужбом, а страхују да безбедност породица, да им се, како су рекли, не деси као у Ариљу.
Драган Стојковић, Ивањичанин који ради на Економског факултету у Крагујевцу, рекао је да решење може бити систем гарантних фондова који има новосадска робна берза и да не постоји аргумент да се малином не може трговати на берзи.
-Српска малина је једноставно бренд. Сматрам да треба формирати уређено тржиште попут берзе. Не мора да буде развијена берза али да се евидентирају крупне трансакције у малинарству приликом склапања уговора можда и у марту када се зна оријентациона цена. Да се подигне транспарентност цене.
Стојковић је напоменуо и да треба проверити да ли потраживања могу да се наплате од деоничарског друштва са ограниченом одговорношћу. На то је изнет и предлог да држава забрани отварање доо фирми јер „све пуца по њој и произвођачима“, него да ако неко хоће да се бави бизнисом треба да заложи све па да ради.
Апострофирана је потреба подршке државе у успостављању одрживог система производње, ригорознијој контроли увоза садног материјала и малине која се потом реекспортује као српска.
Ј. С.
