Приказ два вредна, нова издања чачанске Гимназије

Приказ два вредна, нова издања чачанске Гимназије

Памћење као кост једног народа, кост која га држи усправним, која га чини трезвеним и свесним да зна ко је и зашто је. Може се немати тело, а имати паћење, па опет постојати, али немати ово друго, а имати оно прво, није залог историјског трајања. Имамо ли ми данас сећање? Ко се њиме и да ли бави?
Гимназија покушава да, у времену у којем сведочи, а то је скоро непуна два века, покаже да тог сећања има и да га она, колико може и уме, чува. Године 2014. покренута је едиција Гимназијски источници која у књишком виду спречава заборав наше васпитно-образовне институција. Све књиге, њих седам укупно (Птицо, довешћу те до речи – сабрани текстови почившег професора Бошка Ћаловића; Кућа наше младости; Светосавске беседе Гимназије у Чачку; тротомно издање под називом Час обнове (текстови некадашњих ученика и некадашњих и садашњих професора Гимназије); Пупин, Тесла и амерички Срби Радоја Јанковића (приредила Даница Оташевић); Улога новца у књижевности почившег професора Небојше Нинковића), приредили су професори Владимир Димитријевић и Слободан Николић. Последње у низу које су обогатиле ову едицију су управо поменуте Улога новца у књижевности и Светосавске беседе Гимназије у Чачку
.

Небојша Нинковић – О новцу у књижевности

Небојша Нинковић је био вредни преносилац социлошких увида, сасвим заслужено цењен као човек одан свом позиву. Јер учитељство је позив и служба, а не пуко радно место. Иако зналац, био је скроман и тих човек, који се отварао тек пред оним срећницима с којима се зближио и у часовима, никад пуке, него свагда интелектуално изазовне, боемије.

Античка књижевна сведочења

Још је грчки мудрац Солон уочавао да новац има моћ да врлину претвара у порок. Говорио је: „Многи су неваљалци богаташи, а врлински људи пука сиротиња, али ја с њима нећу мењати своју врлину за њихово богатство, јер је врлина вечна, а благо људско сваког часа воли да пређе другоме.“ Софокле у трагедији „Антигона“ као да гледа наше доба: „Јер горег зла од новца читав нема свет, / он градове ће срушити и разорити свуд / и због њега многи човек напушта свој дом. / У новцу лежи разлог многих дела злих, / он учитељ је лош и људи честитих / и казује им ниске лукавости пут/ и поступак у сваком чину безбожном.“ И Рим је знао за ужасне последице тираније похлепе која је завладала после доба Августа, цара који је стремио моралној обнови. Хорације је упозоравао да је јагма за богатством толико упропастила Римљане да су варвари постали часнији од њих. Гомилати злато, а бити без врлине, то је пораз за човека. Неморални богаташ је мало острво у мору мржње сиромаха. Јувенал у својим сатирама бива још оштрији: „Ако хоћеш данас да напредујеш, учини какав злочин, јер сад злочин доноси палате, богате ручкове, сребрнину, велика имања, а поштење се само речима хвали.“ И још додаје да је „особито поквареност завладала откако се у Рим стекло богатство целог света, прљави и гадни новац“.

Молијер и његова епоха

У Молијерово време, Западну Европу захвата берзански менталитет и грозница шпекулисања. То је доба буржоаских друштвених реформи који стреме формално-правном ослобађању човека. Но, како каже Небојша Нинковић: „Немирна природа капиталистичког духа, у новом широком пространству које је створио капитализам, добија неслућене могућности деловања, али човека, кога политички ослобађа, баца у простор празне слободе, која у ствари не значи ништа, јер се пред њим као понор испречава сила економске зависности на чијој ивици, попут жонглера на жици, покушава да се одржи. Стално је у страху и стрепњи, у грозничавој активности да се задржи на тој ивици и спасе понора економске пропасти.“ Иако племство, тај остатак средњевековног схватања света, и даље покушава да доминира друштвом, владар апсолутне монархије пружа руку оном ко има новца – а то је буржоа.
Као лик из таквог доба, појављује се тврдица Харпагон, огољена људска природа лишена свега узвишеног, а због шкротости лишена чак и пуне биолошке егзистенције. Својим себичњачким аскетизмом он мучи читаву околину и најближима не да довољно да једу. Обузет је страхом и свуда види лопове који му се прикрадају. Он не сумња само у себе, а новац доживљава као своју „утробу“. Кад га покраду, каже да више не може да живи јер му је сав живоот био у дукатима.

Оноре де Балзак и социологија новца

Године 1789. избила је Француска револуција која је у Оноре де Балзак у циклусу романа „Људска комедија“ добила свог тумача. Балзак уочава да новац нивелише разлике и да му сви теже: племство да би и даље живело у раскоши, буржоазија да би га претворила у капитал, а радници да би опстали. Друштвени живот се динамизује, али и хаотизује и лишава моралних оријентира. Долази до страшних друштвених разлика које доводе до крајњих неправди. Балзаков јунак, криминалац Вотрен, у роману „Чича Горио“ истиче да се у Паризу хапсе ситни лопови, док крупни држе власт, и да криминалац може бити само онај ко иде пешке, док се оном у кочијама гледа кроз прсте. Обичан преступник весла на галији, док онај који је лажним банкротом уништио ко зна колико људских живота, добије само неколико месеци затвора. Балзаков књижевни лик, адвокат Дервил, говори о ужасима нечовештва на новцу заснованим: „Видео сам оца који је умро на тавану без пребијене паре, напуштен од две кћери којима је дао четрдесет хиљада ренте/… / видео сам мајке које пљачкају своју децу, мужеве који поткрадају своје жене/… / Не могу вам рећи шта сам све видео, јер сам видео злочине према којима је правда немоћна.“ Бракови не почивају на љубави, него на голом интересу и принуди. Проституција буја. Више него икад, женско тело постаје роба. Младићи из сиромашнијих кућа, да би стекли иметак и ушли у високо друштво, траже старије љубавнице које се у том друштву крећу. И интелектуални живот се продаје. Издавач Дорит је јасан: „Моја моћ и новинарски чланци које купим доносе ми 300 хиљада франака уместо тричавих 2000.“ Интелектуалци постају најамни радници издавача и новинских кућа, а њихов дар, умност и знање су само роба. Новцем се све постиже и на суду. Жена пуковника Шабера не жели, због материјалног интереса, да призна да је то њен муж, и он мора судски да докаже свој идентитет. Пошто нема новца за процес доказивања, Шабер одустаје да се бори за своје право да буде човек, и постаје просјак, да би на крају, због просјачења, био ухапшен. Адвокату Дервилу је рекао: „Изненада сам оболео од једне болести – од одвратности према људском роду“. Балзаков богаташ Госпек, с друге стране, о себи каже: „Довољно сам богат да могу да купим савест оних људи који покрећу министре, од њихових слугу до њихових наложница; није ли то Власт? Могу да имам најлепше жене и њихова најнежнија миловања, није ли то Задовољство? А зар Власт и Задовољство не сажимају сав наш друштвени поредак?“ За њега је „живот машина коју покреће новац“. Богаташи су постали нељуди, али су инкарнирана Моћ.

Др Владимир Димитријевић, професор
Височанство привида
(поводом књиге О новцу у књижевности проф. Небојше Нинковића)

Пред ким и пред чим се човек заиста клања? Није ни први, а ни последњи пут како нежива твар узима превласт над живом иконом Божијом. Различити су углови људског понижења. „Према хришћанском погледу, као и према многобожачкој античкој философији, људска природа задржава централни положај усред свега постојећег, али та природа се не заснива на самој себи и не окреће се око своје осе слично небеском телу (како је то описано у Платоновом Тимају) – она се простире између блиставог бездана благодати и црног понора страдања.“1 Препуна је званична историја епоха у којима се огледа надмоћ новца и злата (почев од моћи египатских фараона, сумерских и месопотамских краљева, идолопоклонства Јевреја у подножју Синаја када им Мојсије донесе Таблице закона са Божјом речју, а они се клањаху златном телету које начини његов брат Арон (Друга књига Мојсијева 32, 1-8), преко источних деспотија, освајања Персијанаца, индијских могула, сурово освајачке римске империје, пљачкашких похода Монгола или нациста, човеко- и богоборачких преврата Француске и Октобарске револуције, па све до модерних демократских мултинационалних компанија и филијала на свим меридијанима света које су свој унутрашњи грабеж прекриле спољашњим оправдањем борбе за боље и праведније сутрашње дане човечанства. А та правда и бољитак, као никад до сада, узимају животе оних који се за њих боре, а све су даље и даље од недохватног циља. Узорно чудесан историјски парадокс. Рај на земљи не постоји, осим као порив наивне утопистичке замисли.
Човек уроњен у идеју о злату као смислу постојања и сам тај смисао се никако нити поклапају нити препознају. Одавно је из игре искључен алхемијски, преображенски контекст злата којим је зачета помисао о могућности превазилажења пролазности, још оног тренутка када је у Египту „пре отприлике 5.000 година први пут добијено злато. Злато је поистовећивано са сунцем. Сунце је било божанство. Отуда је злато било божанске природе, а вештачка произодња злата сакрално дело, јер се радило о стварању божанске супстанце“.3 Одавно је, нажалост, извршен негативни преврат идеје у пуки предмет, одавно су царско, свештеничко и пророчко позвање устукнули пред индустријалцем, трговцем и потрошачем, одавно је нематеријални циљ душе који пробија границе времена и трулежности не скрајнут, него потпуно прогнан (осим ако постоји нама недокучив есхатолошки смисао којим се заогрће човек ове цивилизације да се растварањем ствара или ропством ослобађа, али то би био хришћански концепт преображења личности који са овим свакако нема никаквих додирних тачака). Платон је напокон постао Хенри Форд, а личност прерасла у обезличено мноштво. И сам аутор књиге која је пред нама на једном месту каже: „Све што се испречи на путу стицања новца, па макар то био и човек, уклања се. Сва средства су оправдана уколико доприносе дебљини касе.“
Код палог и немоћног човека одувек је важило правило Auro loquente nil pollet quaevis oratio (Сваки је разговор излишан кад проговори злато), а то је потреба да се он (човек) стави испод свега чврсто уверен да је управо тада изнад свега. Постоји ли већи привид ума? Надисторијски и историјски кôд скоро да немају никаквих додирних тачака. Човек својом слободом рађа узорну разједињеност. Ипак, нешто му у тој слободи измиче, неки део који није његов и који стога не може да разједини. „… јавност нема смисла за личност, те за личност нема места у јавности […] Личност је тајна.“4 Новац никако није тајна. Закључак? Потпуно недвосмислен. Процеп између видљивог и невидљивог, духа и материје, постао је скоро непремостив. Преко овога је само чиста милост.
Он има своју драматургију спектакла оличену у усхићењу овоземаљским благостањем до којег се долази једино путем новца, односно његовом поседовањем, и мишљу да се све, сав живот по суштини, одвија овде и сада, на земљи. „… крајњи резултат античке мудрости састоји се у томе да се не уздамо у време и будућност, већ у простор и садашњост, те Олимпијци не могу боље да укажу благонаклоност свом љубимцу него поклонивши му данашњи дан у замену за сутрашњи.“5 Као да се, што се смисла тиче, ни за педаљ нисмо помакли од мишљења које је владало пре отприлике 3000 година. Место олимпских божанстава заузео је новац као дете димензија једносмерне, тј. коначне егзистенције. Човеку је потребна бесконачност да би имао смисао. Истог тренутка кад смо прогнали концепт метафизике, другачијег суштаства поред овог телесног (физичко-биолошко-хемијског), из нашег постојања постали смо мртви. Остали су нам само наука, сулуда зарада и још обимнија потрошња, забава и гола плот као смернице будућих дана. Све остало смо прецртали као љупку измишљотину чији је циљ утеха ума од сопствених граница. Неће ли нам се управо та љупка измишљотина бити суд када будемо морали да оставимо све овоземаљско?
Легенда о Великом инквизитору, која се налази у петој књизи Pro et contra последњег романа Ф. М. Достојевског Браћа Карамазови, објављиваног у наставцима (1879-1880), провокативно је антијеванђеље и антихагиографија – све што је у освештаном хришћанском тексту у потврдном, овде је у одричном облику. Дакле, посреди је негативна парафраза идеје Небеског Царства које се замењује земаљским рајем. Ова парабола заправо није уобичајени књижевни текст на који смо навикли – то је омањи спис полемичког контекста са идејама Запада (дарвинизмом, ничеанством, фројдистичком антропологијом, научним, односно строго рационалистичким погледом на свет, социолошким и хуманистичким миљеом западњачке мисли, економијом и, коначно, марксизмом). Пред нама је непуних тридесетак страница које су уједно и психолошка и социолошка и антрополошка и философска и теолошка и аксиолошка студија која носи најопорији звук пресуде која није у корист човека, односно његовог божанског назначења. Мисао о Царству, о метафизичком контексту постојања, непотребна је, опасна и надасве лажна. То је крајеугаони, односно последњи рат против Смисла. Заправо, кључна одредница овог текста је СТРАХ од смисла. Какав је парадокс наше природе уочио Достојевски! Не заборавимо да Димитрије Карамазов вели да је „човек широк и да би га требало сузити, јер је Бог пред њега поставио све саме тајне…“ Новац је учинио то „сужавање“ на узорно најбољи начин да се његовом успеху можемо истински дивити. Наравно, у одричном смислу.
Тај изум човеков суштински изнутра разграђује цивилизацију у којој је створен, иако је на плану видљивости, заједно са науком, изграђује за будућност у времену и простору. Логика (али и предвиђање на њој засновано) неумитна је владарка, премда по природи, употребљива само у домену историје, иако бисмо ми да коначно превазиђемо пролазност и обесмртимо сопствено биће. Човеков поглед је коначно спуштен ка земљи. Никада насмо били спремнији да опет све продамо за тридесет сребрњака. Можда чак и у бесцење да дамо оно што је бесцено. Део наше природе свакако јесте у моћи мишљења. Али, није сва врлина тиме исцрпена, није све у дијаноетичкој одлици душе. Нешто је и у чистоти осећања. То (само)познање нас, нажалост, углавном касно посећује. Не снева ли у сваком од нас злоћудни Конрад А. Рутковски, бивши официр Гестапоа, нисмо ли сви уклети да тек на крају живота упокојимо вампира? Наравно, овде говоримо о данашњем демону финансија, а не онтолошком демону унутар нас. Додуше, има ли разлике? Оба смо подједнако угостили.
Шта то, уосталом, ради Павле Иванович Чичиков, некадашњи царински службеник оптужен за крађу и корупцију, у Гогољевим Мртвим душама (1842)? Пошто је вешт у опхођењу са другим људима, није му требало пуно да се брзо укључи у нову средину у коју је доспео како би се сакрио од власти. Прави разлог његовог доласка у мало место је чудна трговина. Од разних племића и других градских моћника он купује мртве душе. У Русији је још увек постојало кметство, а догађало се да смрт кметова нигде не буде забележена, па је тако могло да се догоди да они који су мртви буду још увек на попису живих. Чичиков од њихових власника тражи да му препусте те мртве душе уз малу накнаду или без плаћања, јер их овим чином ослобађа намета који морају да плате за све умрле кметове. Њаму су мртве душе требале да би их пријавио као своје, на име чега би добио кредит у банци због куповине поседа које држава нуди за ниску цену. Био је толико способан да је наговорио градску администрацију да му по скраћеном поступку изда све документе потребне за пренос власништва над добијеним кметовима. Данас је и најбезначајнији човек који има новац заправо најзначајнији члан друштва, јер спољашњим ефектом сакрива унутарње недостатак.
Новац, та општа блудница човечанства како га назива Тимон Атињанин у истоименој Шекспировој трагедији, а како је добро приметио професор Нинковић, „деперсонализује и неутрализује својину, апстрахује вредности“, али не само да обезличава поседништво човеково, већ и њега самог. Као да он преузима улогу личности, док човек губи то што придаје новцу.
Све ово нам, као горко сазнање, нуди студиозна, социолошко-књижевним знањем потврђена, исцрпна анализа професора Нинковића која говори о моћи и утицају новца на свест човекову, његово понашање и мерење смисла. Као да, читајући редове ове студије, присусутвујемо ономе што је још пре две хиљаде година у својим Епистолама приметио Квинт Хорације када је описивао мишљење (непросвећене) гомиле, а што је уједно и мото овог предговора. Професор Нинковић, кроз одређена књижевна остварења, прати тај социолошко-вредносни, па чак и онтолошко-етички однос према новцу на основу мишљења узорних представника сваке епохе, почев од хеленске (Солон, Бакхилид, Есхил, Софокле, Еврипид, Сапфо) и римске (Тацит, Хорације, Јувенал), преко западноевропске средњовековне хуманистичко-ренесансне (Данте, Бокачо, Петрарка, Алберти), нововековне (Шекспир, Молијер, Расин) и модерне, деветнаестовековне (Балзак, Рембо), па све до књижевности 20. века (Брехт), показујући да је новац, заправо, врста проституције душе, њено подавање разулареном и потпуно огољеном бесмислу. Пред нама се одвија једна историја односа према новцу у оквирима западноевропског културолошко-друштвеног наслеђа, посматрана очима књижевних стваралаца различитих епоха, премда слика није другачија у ма ком добу или ма ком другом делу света.
Наше је само да то видимо и покушамо (уколико то уопште желимо) да се одмакнемо од земаљске смрти набујале из похлепе и телесне незаситости, барем један корак, док још имамо времена, јер како нам већ скоро две хиљаде година говори Сенека: Animus facit nóbilem (L. A. Seneca, Epistulae ad Lucilium, XLIV)

ПОГОВОР
Светосавских беседа нема пуно, с обзиром на старост школе, а поготово на указ Совјета Књажества Србског из 1840. године који је, на предлог Атанасија Николића, ректора Лицеја у Крагујевцу, установио Светог Сáвву као школску славу. Разлози могу бити следећи: или нису забележене или дословно нису биле ни написане ни изговорене. Мало их је, скоро занемариво, чак и предратном и међуратном периоду (што је прилично зачуђујуће, јер нису постојале никакве политичко-идеолошке забране које су и те како одредиле њихово одсуство у поратном периоду (после 1945), пошто их нема све до 1992. године, када бележимо прво поратно слово Светитељу у част које је уобличио проф. Бошко Ћаловић).
Најстарија од њих потиче из пера Радомира Радојевића и штампана је у Извештају за 1901. годину (Гимназија Господара Јована Обреновића у Чачку, Извештај за 1900/1901. школску годину).
Сви текстови прештампани су дословно у изворној верзији, без икакве правописне интервенције, чак ни тамо где би то требало нужно урадити, а све зарад жеље да се донесе дух једног доба кроз тадашњи његов језик. Неки од њих нису били написани за сам празник или тематски нису непосредно у вези са њим, али су донекле, ма и у најмањој мери, блиски учењу Равноапостолног Светилника, па су из тог разлога присутни у овом избору (Радомира Радојевића из 1901, Живојина Видановића из 1902, Миодрага Ристића из 1904, Јеротија Новитовића из 1907, Душана Милојковића из 1909, Уроша Кубуровића из 1910. и 1919, Драгољуба Милојевића из 1914. и Драгомира Марковића из 1935. године).
Књига је подељена на два дела. Први подразумева само беседе изречене на дан када се прославља Свети Сáвва, а које су дело некадашњих и садашњих професора, док се други односи на свештенике који су радили у Гимназији и својим умећем и прилежношћу обрађивали поверени им виноград у славу Господњу и част србског Светитеља – период од 1877. до 1945. године, односно од Сретена Поповића и Љубомира В. Вуковића до Гаврила Стојковића и Велимира Маринковића.
Сви текстови у вези са њима долазе из истраживачког труда вероучитеља и дипломираног теолога Милоша Живановића.

Слободан Николић, проф.