RODNO SELO I ŠUMADIJA U GLASU I DUŠI
”Oprosti tugo, same teku te suze što sam dugo krio, ne pitaj šta se sa mnom zbilo, ne pitaj s’ kim sam noćas bio …”
-Svi drugi ljudi su ga doživljavali kao pevačku zvezdu, a on je sebe smatrao Preljincem i nikako drugačije. Često je govorio: ”Samo kada bih mogao da potpišem da nikad ne odem iz Preljine!” Najveće zadovoljstvo bilo mu je da popodne sedne pod orah, u dvorištu rodne kuće, i uživa u šopskoj salati i hladnoj rakijici – pričaju oni koji su Dobrivoja poznavali od detinjstva i momačkih dana.
I pre nego što su započeli prepričavanje mnogih životnih dogodovština, kojih su se sećali ili prisećali, napomenuli su da nije lako govoriti o nekome ko je nestao. Miran, nenametljiv, neverovatno duhovit, iako nije tako delovao… U duši, samo srpski domaćin…
–Možda je dovoljno pomenuti da, kakvo mu je ime bilo, takav je bio i čovek. Smatrao je da mu je dobar glas dar od Boga, da nije trebalo da se hvali time i ističe pevačke kvalitete. Nije voleo ni da se eksponira i govori o sebi. Nerado je odlazio i na turneje, posebno poslednjih godina. Najviše je želeo da bude u Preljini, gaji šljive, peče rakiju, kuva kiseli kupus ili pasulj u zemljanom loncu… I zato što je bio vrlo duhovit, mnoge pevačke zvezde su volele sa njim da idu na turneje. Svojevremeno je nastupao i sa Lepom Brenom i Draganom Mirković, na vrhuncu njihovih karijera. Mnogi nisu hteli da idu bez njega – sećaju se prijatelji.
Skromnost je pokazao i jedan od njegovih drugova iz detinjstva. Ne želi da mu se pominje ime, samo priča o dečačkim dogodovštinama, razočaranjima. Kao i mnogi, oni su u detinjstvu krali trešnje, jabuke, lubenice u tuđim voćnjacima iz svog i susednih sela. Jedino im se nije dalo da budu u istom odeljenju, ili bar isti razred.
-Pošao sam u šesti, a on u peti razred. Tada sam mu rekao: ”Ništa ne brini, ja ću da ponavljam i dogodine ćemo biti zajedno”. Tako je i bilo, ali ponavljao je i Dobrivoje… Kasnije smo se popravili, ali tada smo bili baš razočarani – seća se njegov prijatelj iz detinjstva.
Kada je stasavao, Dobrivoje je sve više otkrivao pevački talenat. Početkom šezdesetih godina, kada su bili srednjoškolci, njegov drug je režirao predstavu ”Najveća je pobeda, kada čovek pobedi sebe”. Predstava je gostovala u drugim gradovima i selima, ekipa je uspevala svuda da proda ulaznice. Posle pozorišta, publici su priređivali nastup Dobrivoja Topalovića.
–Dole nam je bio adut. Ako ne valja predstava, ljudi će njega da slušaju. Zaista su njemu najviše aplaudirali… Dobrivoje je išao u muzičku školu, svirao je harmoniku. U vojci se prijavio da svira u orkestru, dobio neki slobodan dan da ode do kuće i donese harmoniku… Ali, čekalo ga je veliko iznenađenje. Sa njim je vojsku u Rijeci služio čuveni harmonicaš Ljubiša Pavković. Stalno je Dobrivoje ponavljao da, kada je čuo Pavkovića, nije mu padalo napamet da se dohvati harmonike – priča on.
Kada je postao afirmisani pevač, prijatelji iz Preljine voleli su da odlaze na njegove nastupe. Ne samo zbog njegovih pesama… A mnogih anegdota bilo je i sa njima i bez njih.
Jednom je, kada su se vraćali sa turneje, sa Lepom Lukić igrao karte u autobusu. Stigli oni u Beograd, a Lepa i Dobrivoje još igraju. Rekli su vozaču: ”Majstore, može li još jedan krug, da završimo partiju!” Mnogo je doživljaja… Koliko puta je samo dovodio pevače u Preljinu, u naš Fudbalski klub ”Mladost”…
Urezane u sećanje i pomalo zaboravljene priče, svedoče samo jedno. Svi njegovi prijatelji iz Preljine potvrđuju da je Dobrivoje najbolje viceve zbijao na svoj račun. Hteo je jednom na turneji u Australiji da kupi makaze za šišanje ovaca.
Oni ga pitaju koliko imaš ovaca?
Pet – odgovara on.
Pet hiljada – pitaju ga ponovo!
Pet – ponavlja im.
500 – ne veruju Australijanci, veliki ovčari…
Napominju i da je pesme birao prema sopstvenom životu. Smatraju da mu je omiljenija bila i ”Progovori sliko” i da ju je posvetio majci Milici.
Predivna je ”Mramorna stena”, svaki stih je lep. Mnogi su mislili da je ”Imali smo bašču šljiva” izvorna pesma, a nastala je pre sedam, osam godina. Voleo je da peva ”Ručkonoše”, ”Još cvetaju plavi jorgovani”. Ma, bila mu je draga i ”Ja sam rođen u Srbiji, brale”. Nije Dobrivoje svašta pevao… – napominju njegovi prijatelji.
Izgubio je oca još u najranijem detinjstvu, ubili su ga partizani 1945. Odrastao je i sa sestrom Brankom… Iz Preljine je samo povremeno odlazio, uglavnom na turneje. Tek je u starijim danima zimi malo duže ostajao u Beogradu…
Stalno smo se okupljali u ”Dičini” da igramo domine, pričamo… To nam je bilo zborno mesto svakog Badnjeg dana. Okupi se ”ekipica”, nas četrdesetak. Ali, nijedan susret Božiću nije mogao da prođe bez Ćisa i Ribe – pričaju oni. I nije slučajno Riba ponovo napisana velikim slovom. Nijedan Badnji dan Dobrivoju i Preljincima nije prolazio bez Milisava Ćisa i Nikole Ribe…
Baš na Božić ove godine saznali smo da je bolestan. Rekao je: ”Nije mi žao, naživeo sam se”…
Uspomenama nikada kraja, a sa Dobrivojem ih ima mnogo. Čuvaće ih i Guto, Kale, Časlav, Aco. A mnogi, u njegovim pesmama pronaći i nešto svoje… Kao u stihovima: ”Imali smo bašču šljiva, livadu i par njiva/ orah tvojom rukom zasađen/topli dom za hladne dane/kad miriše čaj od nane…”
Z. J.
