Nekada davno, pre 88 godina, rodio se jedan ”Čačanski glas”, nedeljni list malene varoši na Zapadnoj Moravi. Odmah za njim, dvadesetak dana kasnije, rodio se jedan Dušan, Dule, četvrti sin Vučka i Milice Mečanin. Vršnjaci se u početku nisu poznavali, pa samim tim, nisu ništa značili jedan drugom. Svako je vodio svoj život. ”Čačanski glas” se rađao svakog petka, uvek nov i poseban. Bio je miljenik Čačana i od samog rođenja stekao je veliku popolarnost. U gradu su ga svi poznavali, nosili iz ruke u ruku, divili mu se i jedva čekali da pogledaju sve naslove, podnaslove, pa da na miru sednu u debelu hladovinu, ili pored tople peći zimi, da ga lagano čitaju, uz kafu ili čaj. Neko i uz čašicu dobre čačanske rakije. Nove čaršijske vesti su se celih sedam dana, sve do narednog petka, prepričavale u nastavcima. Bile su predmet okupljanja ljudi u kafanama, jer u to doba nisu svi znali da čitaju. Oni koji su poznavali tu svetu veštinu, čitali su onima koji je nisu posedovali. Posle pročitanog pasusa o nekom događaju ili uzbudljive priče, ljudi su naglas komentarisali, davali svoj sud, mišljenje, a čitalac bi nakon kratke pauze, čekajući da se stišaju, nastavljao dalje.
Imao je taj ”Čačanski glas” veliku šansu da postane razmaženo derište, da prkoseći svima digne nos i ode u beli svet. Na sreću, to se nije dogodilo. Samo je, s vremena na vreme, dobijao novo ruho, jer je ono staro bilo demode. Nije on to sam ni tražio, bilo je njemu dobro i u onom starom, ali su to činili njegovi staratelji. I dan-danas, bez obzira što se približava desetoj deceniji života, ostao je mlad i naočit. Bez ijedne bore… Sa druge strane, dečak Dule koji se, kao što rekoh na početku priče, rodio dvadesetak dana posle ”Čačanskog glasa”, živeo je na sasvim drugom kraju grada, u Jezdinskom polju (između današnje Ulice kneza Miloša i Avenije dva). Upoznavanje sa novinskim drugom, vršnjakom, počelo je od njegovog ranog detinjstva. Dušanov otac, po znaimanju električar, a u isto vreme i poljoprivrednik, svakodnevno je čitao ”Politiku”, a ”Čačanski glas” donosio petkom. U početku je Dule posmatarao svog budućeg prijatelja kao uljeza. Pitao se šta će on tu, u njihovoj kući, i čemu služi ta hartija koja je bila jedino dobra za gužvanje i pravljenje loptica. Učenjem prvih slova, taj uljez mu je postao sve bliži. Polako mu se uvlačio pod kožu da bi ono pravo, iskreno prijateljstvo, nastalo kada su obojica bili punoletni. Što su bivali stariji, bliskost se sve više uvlačila u njihove živote.
U međuvremenu se Dule oženio, dobio decu, unučad, a ”Čačanski glas” ga je verovatno pratio i posećivao svakog petka. I tako godinama i decenijama unazad. Ništa se tu nije promenilo, osim što su deda Dulu, već izvesno vreme, potrebne naočare da bi mogao bolje da vidi svog prijatelja. Da bi uočio neke markantnije crte na njegovom licu u obliku naslova, podnaslova ili tekstova većeg fonta, one mu nisu potrebne. Koristi ih isključivo za sitnija slova.
Tog svog prijatelja Dule najviše voli da razgleda od poslednje strane. Krene od čitulja, pogleda da li se na tim stranama nalazi neki njihov vršnjak, uzdahne kada vidi da su ih popunili mlađi od njih, pa okrene sledeću, vedriju stranu. Detaljno pročita sve o sportu i sportskim dešavanjima u gradu, a zatim pređe na stanice o kulturi, društvu, obrazovanju, politici. Ne propušta rubriku o pravoslavlju u kojoj pronađe sve o predstojećim praznicima, kao i životu Svetitelja. Od svega najviše voli stranicu posvećenu selu. Posebno su mu zanimljive reportaže o poljoprivrednim proizvođačima. Raduje se kada u njima vidi mlade ljude koji su uspešni voćari, povrtari, stočari. Priseti se tada svog detinjstva, kada se i sam bavio poljoprivredom, jer su njegovi roditelji imali veliko imanje pod raznovrsnim usevima, krave, konje, živinu. Novim urbanističkim planom, ta teritorija je bila predviđena isključivo za stambene objekte, tako da su Dulove oranice zamenjene nekim novim kućama i njihovim stanarima.
Za razliku od ”Čačanskog glasa”, koji nema nijednu boru i koji je iz broja u broj sve mlađi, deda Dulovo lice izbrazdano je borama, ali ga kondicija i bistar um još uvek služe. Njegovom novinskom drugu to ne smeta, pa je druženje sa njim sve iskrenije i jače. Ovih dana razmišljaju i o zajedničkoj proslavi devedesetog rođendana, koji će doći za dve godine, a i o onom stotom. Zašto da ne?
Nela Mečanin
IDEMO KA STOTOJ
Njih dvoje svakog petka razmene novine. Dever Dule i snaja Rada. Ona, čak i nekoliko meseci starija i od ”Glasa” i devera.
– Idemo ka stotoj. Svi! – kaže vedra Rada.
Verujemo joj. Ima mnogo sličnosti sa svojim pisanim vršnjakom. Vrlo često putuje van grada, redovno odlazi kod ćerke, unuka i praunuka u Beograd. Još uvek Radi nije teško da nasprema sve što deca vole da jedu.
– Dođu da me obiđu i odu istog dana. Svi negde žure! Ako nećete vi kod mene, eto mene kod vas! Sad ne mogu da idem tako često, zbog korone – priča Rada. Išla je ona svake godine i na more u Grčku. Kada je mlađi pitaju da li su godine “u glavi”, odgovara:
– I u nogama! I u nogama! Samo da nas ne izdaju!
